Studija i snimak iz Floride pokazuju da burmanske pitone mogu progutati odrasle jelene i čak zrele aligatore cele. Sposobnost gutanja raste disproporcionalno kod većih zmija zahvaljujući elastičnim ligamentima, fleksibilnoj kvadratnoj kosti vilice i rastegljivoj koži. Nekropsije potvrđuju pojavu velikog plena u stomacima pitona, što ima ozbiljne posledice po biodiverzitet Evergladesa. Zbog brzog razmnožavanja i odsustva prirodnih predatora, strategija se fokusira na suzbijanje i sprečavanje širenja.
Studija sa Floride: burmanske pitone progutaju jelene i aligatore cele — ozbiljna pretnja za Everglades
Photo Credit: iStock
Video i nova istraživanja potvrđuju: burmanske pitone u Evergladesu mogu progutati odrasle jelene i čak zrele američke aligatore cele, što dodatno naglašava njihov razoran uticaj na lokalni ekosistem.
U snimku iz južne Floride vidi se piton dug više desetina kilograma — oko 115 funti (≈52 kg) — kako guta belorepog jelena težine približno 77 funti (≈35 kg). Taj kadar je upečatljiv primer koliko široko ove zmije mogu da otvore usta i koliko velike plenove mogu da savladaju.
Kako je to moguće?
Naučnici objašnjavaju da sposobnost gutanja raste brže nego što bi se očekivalo samo prema dužini tela. Istraživanja Brucea Jaynea i saradnika pokazuju da maksimalno otvaranje vilice (gape) raste disproporcionalno kod većih jedinki. Umesto da "rastežu" zglobove vilice u smislu dislokacije, pitoni se oslanjaju na veoma elastične ligamentne veze između donjih vilica i na fleksibilnu kvadratnu kost uz lobanju, što omogućava bočno pomeranje vilice. Uz izuzetno rastezljivu kožu, ove strukture zmiji dozvoljavaju da postepeno "prevlači" vilice preko plena i povlači ga u grlo.
Šta je pronađeno u necropsijama?
Nekropsije uhvaćenih pitona na Floridi dokumentovale su raznovrstan plen: odrasle i lane belorepe jelene, zrele aligatore, močvarne ptice, pa čak i ugroženu vrstu poznatu kao Key Largo woodrat. To ukazuje na širi ekološki efekat — od smanjenja pojedinih populacija do potencijalnih promena u prehrambenim mrežama Evergladesa.
Uzrok i širenje
Problem je ljudskog porekla: burmanske pitone potekle su iz jugoistočne Azije, a u Floridi su se uspostavile populacije pretežno nakon što su egzotični kućni ljubimci pobegli ili bili namerno pušteni. U novom okruženju, gde nemaju prirodne neprijatelje i gde autohtone vrste nisu evoluirale uz velike zmije, pitoni se lako šire i razmnožavaju. Jedna ženka može snesti više od 50 jaja, što olakšava brz rast populacije.
Šta se radi u borbi protiv invazije?
Florida već godinama pokušava da uspori invaziju kombinacijom amaterskih i profesionalnih napora. Florida Fish and Wildlife Conservation Commission organizuje Python Challenge, događaj koji je od 2013. pomogao ukloniti više od 1.400 zmija, dok profesionalni lovci uklanjaju dodatne stotine i hiljade jedinki.
Istraživači takođe testiraju napredne metode za otkrivanje skrivenih zmija: analiziranje eDNA u vodi, obučeni psi koji nanjuše pitone i praćenje radio‑označenih primeraka koji vode do razmnožavajućih grupa. Ipak, potpuna eradikacija danas se smatra nerealisitčnom; prioritet je suzbijanje u ključnim područjima i sprečavanje prodiranja pitona dalje na sever ili u priobalne regione.
Zašto je to važno?
Svako povećanje procene onoga što pitoni mogu da pojedu znači da još veći broj autohtonih vrsta postaje ugrožen. Posledice se ogledaju u smanjenju biodiverziteta, narušenju prehrambenih lanaca i ekonomskim posledicama za rekreaciju i turizam u regionu. Iako se radi o problemu u Sjedinjenim Državama, primer jasno pokazuje kako trgovina egzotičnim životinjama i ljudska nepažnja mogu dovesti do dugoročnih i teških ekoloških posledica.
Napomena: težine su date u funtama kako su izveštavane u izvoru, uz približnu konverziju u kilograme za lakše razumevanje.
Pomozite nam da budemo bolji.
