Nezamisliva trauma i izdržljivost Gaze: Kako disanje, ples i crtanje leče decu i odrasle

Mnoge zore u poslednje dve godine, sedamdeset članova mog tima iz Gaze, koji rade za Center for Mind-Body Medicine, izlazili su iz svojih šatora — preplavljenih buba i pacova, često pod pretnjom bombi i raketa — da bi vodili radionice samopomoći i tretmane za traumatske posledice ratnih razaranja.

Na našim nedeljnim Zoom pozivima opisuju kako prelaze i po dva sata peške do mesta srušenih zgrada i improvizovanih šatora, gde okupljaju po 20–25 dece i odraslih. U dvousatnim radionicama uče ih jednostavnim tehnikama: polako i duboko disanje za smirivanje autonomnog nervnog sistema, ritmičko tresenje i ples uz podsticajnu muziku kako bi oslobodili telo ukočen od straha, i crtanje kao način izražavanja osećanja koja reči ne mogu da obuhvate.

Program, opseg i rezultati

Kao osnivač i direktor Centra, bio sam u Gazi više od 20 puta od 2002. godine, razvijajući programe masovnog tretmana traume, paralelno sa programom koji smo gradili sa izraelskim kolegama. Slične programe sproveli smo i na Kosovu, u Ukrajini i u SAD nakon masovnih pucnjava i klimatskih katastrofa. Naša lokalna mreža sada je doprela do približno 300.000 dece i odraslih kroz radionice samopomoći i međusobne podrške.

Podaci koje je precizno prikupio naš tim pod vođstvom psihologa Jamila Abdel Attija pokazuju značajne promene među učesnicima petosessionih grupa: od 200 odraslih koji su započeli program, 80% je imalo teške ili veoma teške depresivne simptome, a 84% je završilo s nivoima koji spadaju u normalu. Među 200 dece i adolescenata koji su ispunjavali kriterijume za posttraumatski stresni poremećaj, nakon pete sesije samo 30% je i dalje zadovoljavalo dijagnostičke kriterijume.

Deca su se na početku crtala kao zatvorene, tužne figure; nakon serije radionica crtanja i pažnje, jedan crtež prikazao je devojčicu kao razcvetali cvet, drugi kao dete sa bujnim kikicama pod crvenim, kucajućim srcem — simbolima nade i obnavljanja.

Život u primirju — između olakšanja i gubitka

Iako je na snazi primirje, naše terenske ekipe izveštavaju da se nasilje i dalje događa. Kako ljudi izlaze iz borbe za goli život, trauma se često transformiše u prigušeno, zapanjeno žaljenje. Saveti i savetnice i dalje svakog jutra prolaze među ruševinama, traže neeksplodirana sredstva, dele novčiće iznemogloj deci i podučavaju tehnike disanja i pokreta kako bi ponovo probudili telo i osećanja.

„Kako uspevate? Kako vi to podnosite?” pitao sam Attija, voljenog vođu našeg tima, koji je izgubio dve sestre i više od deset članova šire porodice.

„Pa, Jim,” rekao mi je, „moram biti jak i brinuti o svojoj deci i petoro unučadi — stavljam ih na prvo mesto. Naš posao nas spašava. Zadovoljstvo je pomagati deci, posebno onoj koja su izgubila roditelje ili udove. Oni nam vraćaju nadu. A iznad svega, verujem u Alaha — to mi daje snagu.”

Nada i obnova

Nekoliko nedelja nakon serije online radionica koje smo vodili za produbljivanje veština rada s decom, svih 70 članova tima okupilo se da proslave ono što su naučili. Na zidu su postavili crteže i isečke iz časopisa, fotografije spašene iz ruševina; jedan delimično napumpan crveni balon podsećao je savetnicu na detinjstvo i nadu, dok su listovi masline i citrusnog stabla simbolizovali želju da Gaza ponovo procveta.

Ni jedan od crteža ili predmeta nije slikao želju za osvetom — preovlađivao je motiv obnove i ponovnog rađanja. Uprkos nezamislivim gubicima, sposobnost zajednice da sačuva nežnost i nadu ostaje inspiracija za nas sve.

Zaključak: Ako tim u Gazi može da preobrazi duboku traumu u međusobnu podršku i tračak nade — kroz disanje, pokret i kreativnost — to je podsetnik da su ljudska otpornost i zajedništvo snažni alati za isceljenje čak i u najtežim okolnostima.