Nova analiza modela sugeriše da su prethodne procene količine mikroplastike u atmosferi verovatno bile znatno previsoke. Rekalkulacija, koja je ujedinila pretpostavke modela sa terenskim merenjima, smanjuje godišnju procenu sa ~357.000 na ~4.960 tona. Ipak, ostaju velike nepoznanice o izvorima, veličinama čestica i metodama merenja, pa je uticaj na zdravlje i dalje nejasan.
Nova studija znatno smanjuje procenu mikroplastike u vazduhu — sa ~357.000 na ~4.960 tona godišnje
Photo Credit: iStock
Verovatno udišete mikroplastiku svakog dana, ali nova analiza ukazuje da ranije procene količine u atmosferi mogu biti znatno preuveličane.
Novo modeliranje, predstavljeno u radu objavljenom u časopisu Nature i predstavljeno u tekstu u The Conversation, pokazuje da je važan deo ranijih procena zasnovan na pretpostavkama koje nisu bile usklađene sa merenjima iz stvarnog sveta. Kada su istraživači rekalibrirali modele koristeći empirijske podatke, godišnja procena atmosferskih unosâ mikroplastike pala je sa oko 357.000 tona na približno 4.960 tona.
Šta je novo?
Umesto direktnog brojanja — što je praktično nemoguće za golem broj sitnih čestica — naučnici koriste kompjuterske modele. Nova studija je proverila ključne pretpostavke prethodnih modela (izvore emisije, veličine čestica i ponašanje u atmosferi) i uskladila ih sa dostupnim merenjima iz okoline, što je dovelo do znatno niže procene ukupne emisije.
Zašto su razlike toliko velike?
Glavni razlozi za razliku su: neprecizne pretpostavke o količini otpada koji postaje aerosoli, različite procene veličine čestica koje utiču na zadržavanje u vazduhu i nedosledne metode uzorkovanja u prethodnim studijama.
Izvori mikroplastike su brojni — trošenje guma, ambalaža, prašina od sintetike u odeći i morski aerosol — ali doprinos svakog od ovih izvora, kao i distribucija veličina čestica, još nisu dovoljno jasno kvantifikovani.
Šta to znači za zdravlje?
Mikroplastika je otkrivena u ljudskom organizmu, uključujući krv i pluća, ali trenutno ne postoji konsenzus o tome koje doze ili vrste čestica predstavljaju stvarnu opasnost. Smanjena procena atmosferskih emisija ne znači automatski i bezbednost: potrebna su doslednija merenja, toksikološke studije i praćenje izloženosti kako bi se utvrdio stvarni rizik po ljudsko zdravlje.
Zaključak i šta dalje
Glavna poruka je da mikroplastika jeste prisutna u vazduhu, ali kvantifikacija njenog obima i efekata je i dalje neizvesna. Potrebne su unapređene metode uzorkovanja, standardizacija merenja i interdisciplinarna istraživanja koja povezuju emisije, atmosfersku dinamiku i zdravstvene efekte. Dok nauka napreduje, korisno je svesti izloženost kada je to moguće (npr. održavanje ventilacije i znale prakse pranja odeće), ali bez preuranjenih zaključaka o neposrednoj i široko rasprostranjenoj opasnosti.
Izvor podataka u tekstu: rad objavljen u Nature (referenca prema izveštaju u The Conversation).
Pomozite nam da budemo bolji.
