Studija NASA-inog Goddard centra (objavljena 19. jula u Nature) pokazuje da merenja sa L1 podcenjuju energiju solarnog vetra zato što ne beleže gubitke u magnetošejtu. Tim je uporedio preko milion merenja sa instrumenata bliže Zemlji i zaključio da nema statističkog dokaza o gornjoj granici prenosa energije u polarni jonosferu. To znači da aktuelni scenariji najgoreg slučaja mogu biti preblagi i da ekstremne oluje mogu izazvati veće poremećaje satelita, komunikacija i GPS-a nego što se očekuje.
NASA Upozorava: Najgore Sunčeve Oluje Mogu Biti Mnogo Snažnije
The worst solar storms could be far more powerful than we think, NASA study warns
Najteže oluje sa Sunca mogle bi biti znatno jače nego što naučnici danas planiraju, upozorava novo istraživanje iz NASA-inog Goddard Space Flight Centera objavljeno 19. jula u Nature. Autori ukazuju na doslednu pristrasnost u merenjima svemirskog vremena koja je dovela do podcenjivanja energije solarnog vetra koja stvarno stiže do Zemlje.
Sateliti za praćenje svemirskog vremena obično rade iz Lagrangeove tačke L1, na oko 1,5 miliona kilometara (otprilike milion milja) od Zemlje. Tamo, instrumenti poput NASA-inog IMAP-a mere solarni vetar pre nego što on uđe u Zemljino magnetno polje. Međutim, čestice koje idu od L1 do Zemlje prolaze kroz sloj zvan magnetošejt, gde solarni vetar interaguje sa Zemljinim magnetnim poljem i gubi deo energije — efekat koji merenja sa L1 ne beleže.
„Obično pretpostavljamo da je stvarnost negde blizu merenja“, rekao je Nithin Sivadas, vodeći autor studije iz NASA Goddard. „Ali teorija verovatnoće pokazuje da postoji jednostrani pomak. Zato rizici svemirskog vremena deluju potcenjeno.“
Da bi proverili tu hipotezu, tim je uporedio više od milion merenja sa instrumenata bliže Zemlji — uključujući THEMIS all-sky imager, misiju Magnetospheric Multiscale (MMS) i satelit DoubleStar — sa očitanjima sa L1. Zaključak je jasan: trenutno ne postoji statistički dokaz o prirodnoj gornjoj granici energije koja se može preneti iz solarnog vetra u polarni jonosferu.
Šta to znači u praksi?
Ako gornje granice nema, scenariji najgorih oluja koji se danas koriste u planiranju i zaštiti infrastrukture mogu biti sistematski prenisko procenjeni. Istorijski primeri pokazuju šta je u igri: Događaj iz 1859. (Carrington Event) srušio je telegrafske mreže i izazvao auroru do Floride, dok su Halloween oluje 2003. poremetile FAA navigaciju 26 sati i dovele do upozorenja o zračenju na komercijalnim letovima.
Posledice mogućih ekstremnih oluja uključuju oštećenje ili gubitak satelita, prekide komunikacija i GPS signala, kao i potencijalne probleme u elektroenergetskim mrežama. Autori studije pozivaju na reviziju modela za ekstremne scenarije i veću pripravnost u planiranju.
„Magnetno polje naše planete zaista dobro štiti od mnogih efekata svemirskog vremena“, kaže koautorka Maria Walach sa Lancaster University. „Ipak, postoje ekstremni slučajevi u kojima sateliti mogu neočekivano izgubiti stabilnost, a komunikacija i GPS signali biti ozbiljno narušeni.“
Ukratko, nova analiza sugeriše da treba preispitati postojeće procene rizika i pooštriti pripreme za retke, ali potencijalno mnogo jače solarne oluje.
Pomozite nam da budemo bolji.
