Na MIT‑u Razmatrali 'Dysonove Sfere' Oko Crnih Rupa — Koji Signali Bismo Mogli Da Detektujemo?

Prošlog juna, dok su mnogi od nas provodili dane listajući društvene mreže, više od dve desetine vodećih svetskih naučnika okupilo se na MIT‑u na radionici posvećenoj neobičnoj, ali naučno utemeljenoj hipotezi: mogu li napredne civilizacije da izgrade megastrukture nalik Dysonovim sferama oko supermasivnih crnih rupa kako bi izvlačile ogromne količine energije?

Šta su Dysonove sfere i zašto oko crnih rupa?

Dysonove sfere su hipotetičke konstrukcije namenjene prikupljanju energije iz velikih izvora — izvorno zamišljene oko zvezda po ideji Freemana Dysona. Na radionici "Dyson Minds 2025" naučnici su proširili ideju: umesto zvezde, šta ako bi civilizacija iskoristila energiju supermasivne crne rupe koja se nalazi u centru galaksije?

Cilj radionice i pristup

Organizatori (Penn State, MIT i The Ultraintelligence Foundation) okupili su astronome, astrofizičare, stručnjake za veštačku inteligenciju i inženjere da zajedno definišu koje konkretne, detektabilne fizičke tragove takve strukture mogu ostaviti — ne da odmah tvrde da su vanzemaljci uzrok, već da mapiraju šta bismo trebalo tražiti u podacima.

„Vanzemaljci su uvek poslednje objašnjenje,“ kaže Olivia Curtis (PSETI). „Cilj je utemeljiti ideju u fizičkim činjenicama i identifikovati observabilne signale.“

Kako bi to moglo da funkcioniše?

Curtis objašnjava da popularna metafora crne rupe kao svemirskog usisivača nije sasvim precizna: objekti izvan horizontа događaja nisu osuđeni na propast. Hipotetičke konstrukcije ne bi bile blizu samog horizonta događaja — primereno je govoriti o razdaljinama reda parseka (otprilike 3 svetlosne godine) radi izbegavanja uništavajućeg zračenja. Autori navode da bi, za stabilan rad, „sateliti“ oko supermasivne crne rupe morali biti znatno udaljeni od ekstremnih delova akrecione ploče.

Međutim, i tada postoje tehnički izazovi: velika udaljenost oko crne rupe stvara velike latencije. Zbog toga su učesnici razmatrali i neobična rešenja, poput fizičkog slanja skladišta podataka ("bacanja" hard diskova među orbitalnim sistemima) umesto beaminga ogromnih količina informacija. Na skalama o kojima se govori, prenos zetabajta podataka može biti efikasniji ako se fizički premesti medijum nego ako se emituje putem zračenja.

Koje signale bismo tražili?

Tim je identifikovao nekoliko potencijalno detektabilnih tragova: infracrvene anomalije koje odstupaju od očekivanog zračenja akrecione ploče i periodične ili ponavljajuće izboje (bursts) informacija koji bi mogli nastati kada se orbite poravnaju i usmere ka Zemlji. Takođe su naglašene moguće perturbacije u podacima velikih instrumenata koje trenutni algoritmi možda filtriraju u pokušaju da dobiju „lepu“ sliku.

Među ključnim setovima podataka koje treba dodatno analizirati je arhiva Event Horizon Telescope tima — uključujući slike crne rupe M87* (2019) i Sagittarius A* (2022).

Rezultati i naredni koraci

Do sada nema dokaza za postojanje Dysonovih sfera oko crnih rupa, ali radionica je uspešno mapirala šta konkretno treba tražiti u postojećim i budućim podacima. Istraživanja, poput onih Olivije Curtis, usredsređena su na pretragu infracrvenih potpisa i neobičnih periodiciteta u podacima velikih teleskopa.

Autorica se nada da će u svojoj karijeri videti otkriće planeta u blizini supermasivnih crnih rupa — ideju koju sve više studija smatra mogućom — i poziva na otvoren, ali kritički pristup: istraživanje neobičnih hipoteza često vodi do neočekivanih i vrednih naučnih otkrića, čak i ako originalna hipoteza ostane nepotvrđena.

Rad o radionici je objavljen u Publications of the Astronomical Society of the Pacific.