Šest Godina Nakon Vašingtonskog Sporazuma: Da Li Je Srbija Izbegla ‘‘Mine’’ Ekonomske Saradnje?

Pre tačno šest godina, u Beloj kući je potpisan Vašingtonski sporazum koji je predstavljen kao paket za ekonomsku normalizaciju i regionalno povezivanje. Ipak, već tada su pojedini domaći diplomati isticali da dokument sadrži odredbe koje utiču na spoljnu i unutrašnju politiku Srbije i koje se ne uklapaju lako u okvire „ekonomske saradnje”.

Ključne odredbe i sporne tačke

Sporazum sadrži stavke koje nisu isključivo ekonomske: mogućnost premještanja ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim, obaveza da se Hezbolah tretira kao teroristička organizacija, te preporuke o ograničavanju prihvatanja novih tehnologija (poput 5G) od "nepouzdanih" dobavljača — što se, prema tumačenju kritičara, подразумева na Kinu i delimično na Rusiju.

Živadin Jovanović: "Iako se on zove sporazum o ekonomskoj saradnji, od njegove osnovne teme odudaraju odredbe koje se tiču premještanja srpske ambasade... To nije izraz slobodne volje. To je nametanje tuđih interesa što nije dobro za međusobno poverenje."

Šta je sprovedeno i šta nije

• Priznanje Izraela: Nakon sporazuma, Izrael je priznao samoproglašeno Kosovo — korak koji je u Beogradu ocenjen kao protivan vitalnim interesima Srbije.
• Energetika: Predviđene su zajedničke studije o korišćenju jezera Gazivode i diversifikaciji energetskih izvora u saradnji sa Ministarstvom energetike SAD. U međuvremenu su tenzije i incidenti u oblasti Gazivoda, uključujući rušenje srpskih objekata, dodatno pojačali zabrinutost.
• Ograničenja pri članstvu: Priština se obavezala da godinu dana neće aplicirati za članstvo u međunarodnim organizacijama, dok je Srbija trebalo da obustavi kampanju za povlačenje priznanja Kosova — obaveze koje su delimično ispunjene i čije se tumačenje razlikuje.

Analiza i implikacije

Jovanović i drugi kritičari smatraju da sporazum sadrži "skrivene mine": odredbe koje menjaju spoljnopolitički kurs Srbije ili je obavezuju na poteze koji nisu uvek u potpunosti usklađeni sa nacionalnim interesima. Posebno je istaknuta opasnost kada velike sile traže političke ustupke pod parolom ekonomske saradnje.

Diplomata u penziji podseća i na Briselski sporazum iz 2013. godine kao primer u kome je, prema njegovoj oceni, Beograd ispunio obaveze dok druga strana to nije učinila u istom obimu. Iz tog iskustva proizilazi poziv da Srbija bude opreznija pri prihvatanju jednostranih ili nejasno definisanih obaveza.

Završna zapažanja

Sporazum je ostavio pomešane rezultate: dok su neke ekonomske inicijative pokrenute, političke posledice — poput međunarodnih priznanja i zahteva koji se tiču bezbednosti i tehnologije — podstakle su ozbiljnu debat u Srbiji o granicama kompromisa. Jovanović poziva na veću samostalnost u odlučivanju i strožiju procenu ponuda velikih sila, imajući u vidu da je suverenitet i teritorijalni integritet najviši strateški interes Srbije.

Faktička napomena: Sporazume iz Vašingtona 4. septembra 2020. potpisali su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tadašnji premijer tzv. Kosova Avdullah Hoti, uz prisustvo tadašnjeg predsednika SAD. Tekst takođe navodi da je započet strateški dijalog između SAD i Srbije narednih godina, nakon sastanaka na visokom nivou.