Zašto SAD Jure Kontrolu Nad Akkasom: Geopolitički Gas Koji Menja Igru u Iraku

Irački položaj — na granici sa Iranom na istoku, Turcijom na severu, Sirijom i Jordanom na zapadu i Saudijskom Arabijom na jugu — čini tu zemlju ključnom tačkom geopolitičkog takmičenja. U sklopu te mape, zapadna provincija Anbar i njeno najveće gasno nalazište Akkas izdvajaju se kao strateški prioritet za američke energetske kompanije i politiku Vašingtona.

Ciljevi, ugovori i planovi razvoja

Iračko Ministarstvo nafte postavilo je cilj da Akkas dostigne proizvodnju od 400 miliona standardnih kubnih stopa dnevno (MMscfd) do 2030. — što je gotovo desetostruko u odnosu na trenutni nivo (~43 MMscfd). Kao međutempat, planirano je da se do sredine 2027. godine postigne oko 143 MMscfd, a postojeći ugovor sa multinacionalom SLB (ranije Schlumberger) predviđa bušenje šest bušotina i izgradnju postrojenja za obradu kapaciteta 100 MMscfd.

Krajem jula Ministarstvo je potpisalo memorandum o razumevanju sa konzorcijumom kojim dominiraju ConocoPhillips i TI Capital, uz Novaterra Energy, radi procene potencijala Akkasa i okolnih oblasti. Paralelno, ConocoPhillips je dogovorio sticanje 42% udela u BP Energy Company of Kirkuk Limited kako bi obnovio pet proizvodnih naftnih polja u oblasti Kirkuka. TI Capital sarađuje sa Chevronom na planiranom naftovodu Kirkuk–Baniyas sa kapacitetom do 2 miliona barela dnevno, dok Novaterra i ConocoPhillips imaju sporazume za obnovu gasne infrastrukture u Siriji s ciljem brzog povećanja proizvodnje.

Širi geopolitički kontekst

Ovi energetski potezi nisu samo ekonomski: oni su deo veće strategije kojom SAD i zapadne kompanije nastoje da ojačaju prisustvo u regionu i smanje uticaj Irana i Rusije. U poslednjih nekoliko meseci sklopljeni su deseci sporazuma sa američkim firmama tokom prve zvanične posete premijera Alija al-Zaidija, uključujući i dodelu licence za rad Starlinku. Starlink predstavlja značajnu stratešku prednost za komunikaciju, nadzor i osiguranje energetske infrastrukture u oblastima ranjivim na prekide ili spoljne uticaje.

U isto vreme, povlačenje ruskih kompanija kao što su Lukoil i Rosneft iz određenih projekata (delom usled sankcija i političkih pritisaka) otvorilo je prostor za ulazak zapadnih igrača. Izgradnja iračko-sirijskog naftovoda i razvoj luka na Mediteranu imaju potencijal da preusmere izvozne tokove i ublaže zavisnost od prolaza kao što je Hormuški moreuz.

Zašto je Akkas strateški ključ

Akkas raspolaže procenjenim dokazanim rezervama od oko 5,6 triliona kubnih stopa gasa, što teoretski može podržati ambiciozne ciljeve proizvodnje. Njegov položaj — blizu sirijske granice i u neposrednoj vezi sa drugim velikim južnim iračkim poljima (Mansuriya i Siba) — čini ga delom nepravilnog trougla koji povezuje istok (blizu iranske granice), jug (blizu Basre) i zapad (prema Siriji). Kontrola nad ovom osovinom ima i logističku i bezbednosnu dimenziju, jer povezuje kopnene koridore do sirijskih luka Baniyas, Tartus i Latakija, koje su ranije bile strateški važna ruska uporišta.

Rizici i izazovi

Realizacija ciljeva suočava se s više rizika: bezbednosnim pretnjama u Anbaru, složenim političkim odnosima unutar Iraka, regulatornim izazovima i potrebom velike infrastrukturne izgradnje (gasna i naftna postrojenja, cevovodi). Pored toga, brze političke promene u Siriji i sporazumi oko kontrole luka i baza utiču na regionalnu dinamiku. Ipak, tehnologije poput satelitskih komunikacija i angažovanje velikih međunarodnih kompanija mogu ubrzati realizaciju i povećati sigurnost projekata.

Zaključak i perspektiva

Akkas je više od energetske investicije: to je strateški instrument u većoj geopolitičkoj igri. Ako planovi za povećanje proizvodnje i razvoj infrastrukture uspeju, Irak bi mogao da preusmeri tokove energije i poveća svoju važnost za evropska i globalna tržišta. Međutim, uspeh zavisi od političke stabilnosti, bezbednosnih garancija i sposobnosti međunarodnih partnera da deluju u složenom regionalnom okruženju.