Iluzija održivosti: glasna obećanja, tanke ekipe i Scope 3 problem modne industrije

Iluzija održivosti: koliko je sistem krhak

Kada smo počeli da pišemo The True State of Sustainability 2025, očekivali smo frustraciju, nedovoljna sredstva i možda oprezni optimizam. Ono što nas je posebno zateklo bila je krhkost čitavog sistema.

Timovi su mikroskopski

Nakon razgovora sa više od 450 rukovodilaca za održivost, jedna činjenica se jasno izdvojila: dve trećine timova ima tri ili manje stalno zaposlena, a mnogi rade sa samo jednom osobom. Ta pojedinačna osoba treba da sprovede prelaz kompanije na Net Zero, da prikuplja podatke od stotina dobavljača, prati propise, edukuje kolege i održava motivaciju tima — sve to istovremeno. Za projekat tog obima to je prosto nerazumno.

Percepcija ciljeva i stvarnost

Samo 11% lidera veruje da će dostići svoje ciljeve. To deluje obeshrabrujuće, ali je i ohrabrujuće: pokazuje da lideri realno procenjuju razmere problema i ne veruju da će ga rešiti još jednim obećanjem ili dekorativnim dashboardom.

„Napredak se ne meri količinom podataka koje sakupite, već količinom ugljenika koji zaista smanjite.“

Scope 3: srž problema

U modnoj industriji do 95% emisija brenda može biti izvan njegove direktne kontrole — raspoređeno među proizvođačima, mlinovima, logističkim partnerima i dobavljačima sirovina. Reakcija industrije je često bila razvoj novih okvira za izveštavanje, što je dovelo do kulture audita u kojoj je uspeh meren brojem skupljenih podataka, a ne stvarnim smanjenjem emisija.

Resursna pogrešna raspodela

Većina funkcija za održivost je dizajnirana kao male compliance jedinice — za „čekiranje“ stavki umesto za ostvarivanje stvarnog uticaja. Budžeti padaju (62% navodi smanjenje budžeta), dok se remitovi šire (72%). Timovi rade šire, ali sa manje ruku, i često se traži da „budu strateškiji“ bez dodatne podrške.

AI: rezervisan pristup i propuštene prilike

Samo 19% timova redovno koristi AI, uprkos učestalim problemima sa izveštavanjem. Postoje opravdane zabrinutosti oko ekološkog otiska AI, ali bojkot tehnologije po principu često ostavlja timove zaglavljene u manuelnim, neefikasnim procesima. AI ne zamenjuje ljudske veštine kao što su pregovaranje, uticaj i pripovedanje, ali može ukloniti rutinske zadatke — i time značajno smanjiti administrativno opterećenje.

Praktičan model koji funkcioniše

U okolnostima ograničenih resursa model koji se nameće je:

• Vitko, osnaženo jezgro koje izveštava direktno izvršnom menadžmentu.
• Frakcionalna ekspertiza na zahtev — angažovanje specijalista za LCA, Scope 3 modelovanje ili biodiverzitet prema potrebi, umesto stalnih zapošljavanja koja kompanija ne može da podrži.
• AI korišćen sa disciplinom — za automatizaciju izveštaja, čišćenje podataka i ranije upozoravanje na rizike usklađenosti, oslobađajući ljudski rad za strategiju i angažman dobavljača.

Ovaj pristup već daje rezultate u velikim maloprodajnim lancima i brendovima — male ekipe ostvaruju velike pomake zahvaljujući boljoj organizaciji, spoljnim ekspertima i efikasnoj upotrebi alata.

Primer iz prakse: Leafr

Na platformi Leafr u poslednjih 12 meseci zabeležen je rast obima projekata od 300%. Kompanije više ne samo govore o ambicijama — angažuju stručnjake koji znaju kako da mere, projektuju i efikasno smanjuju emisije.

Završna misao

Era buke i velikih deklaracija polako se menja u tišu fazu rada: manje javnih obećanja, više konkretnih zadataka — tabele, pozivi dobavljačima i realno smanjenje emisija. Budućnost održivosti zahteva agilne, kompetentne timove koji kombinuju internu strategiju i vrhunsku ekspertizu po potrebi.

Gus Bartholomew je suosnivač Leafr-a, globalne platforme za nezavisne konsultante iz oblasti održivosti. Veruje da je budućnost održivosti agilna: vitki interni timovi podržani vrhunskim stručnjacima po zahtevu.