Nova studija sa WashU Medicine otkriva da cirkadijalni ritam utiče na aktivnost oko polovine od 82 gena povezanih sa rizikom za Alchajmerovu bolest. Istraživanje je pratilo ekspresiju gena u astrocitima i mikrogliji miševa sa beta-amiloidnim plakovima, a nalaze je potvrdilo i ljudsko tkivo. Rezultati sugerišu da poremećaji ćelijskih satova mogu doprineti nakupljanju toksina u mozgu i da „resetovanje“ tih ritmova može postati potencijalna terapija.
Alchajmer možda „otima“ unutrašnje satove ćelija — otkriće koje otvara put ka novim terapijama
Nova studija sa Washington University School of Medicine otkriva da cirkadijalni ritam upravlja aktivnošću otprilike polovine od 82 gena povezana sa rizikom za Alchajmerovu bolest. Istraživači su pratili dnevne oscilacije ekspresije gena u astrocitima i mikrogliji miševa koji razvijaju beta-amiloidne (Aβ) plakove, a nalaze su potom potvrdili i u ljudskom moždanom tkivu.
Studija pokazuje da unutrašnji „satovi“ ćelija — cirkadijalni ritmovi u ekspresiji gena — značajno utiču na niz gena povezanih sa patologijom Alchajmera, uključujući procese koji pomažu mozgu da uklanja toksične materije. To otvara mogućnost da modulacija tih ritmova postane terapijski cilj.
Miševi su genetski izmenjeni da razvijaju beta-amiloidne plakove tipične za bolest, ali nije još jasno da li plakovi remete cirkadijalne ritmove ili obrnuto — da li promena ritma doprinosi formiranju naslaga. Istraživači ipak ističu da promenjeni cirkadijalni satovi mogu biti važan faktor u progresiji bolesti.
"Postoji 82 gena koja su povezana s rizikom od Alchajmerove bolesti, i otkrili smo da cirkadijalni ritam kontroliše aktivnost otprilike polovine njih," kaže neurolog Erik Musiek iz WashU Medicine.
Autori naglašavaju da su cirkadijalni obrasci u ekspresiji gena zavisni od tipa ćelije i konteksta, što daje važne uvide u ulogu glijalnih ćelija u zdravlju, starenju i neurodegeneraciji. Procena je da oko jedne petine ljudskih gena menja ekspresiju pod uticajem unutrašnjih satova, utičući na procese kao što su san, varenje i popravka tkiva.
Primenjena perspektiva istraživanja je praktična: ako se ključni geni mogu "resetovati" ili njihovi ritmovi modifikovati u određenim ćelijskim tipovima, možda će biti moguće usporiti akumulaciju amiloida ili ublažiti druge aspekte bolesti. Musiek dodaje da cilj može biti ojačavanje, slabljenje ili selektivno isključivanje cirkadijalnog mehanizma u određenim ćelijama.
U kliničkom kontekstu, poznati su simptomi koji prate poremećaje ritma kod pacijenata sa Alchajmerom — na primer pojačana dezorijentacija kasno popodne i uveče, fenomen koji se često naziva sundowning. Razumevanje ćelijskih ritmova može pomoći i u upravljanju takvim simptomima.
Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Nature Neuroscience. Dalja istraživanja treba da razjasne uzročnost i ispituju potencijalne terapijske strategije koje ciljaju cirkadijalne mehanizme u mozgu.
Pomozite nam da budemo bolji.
