Da li vreme zaista „teče“ — filozofija, relativnost i psihološka projekcija

Šta je vreme — da li zaista „teče“?

Fraze poput „vreme leti“, „vreme ne čeka nikoga“ ili „kako vreme prolazi“ često ostavljaju utisak da protok vremena predstavlja neki stvarni, dinamičan proces u svetu. Međutim, kada se precizno zapitamo šta znači da vreme "teče", jasno je da ta metafora nosi više problema nego odgovora.

Parmenid i stari skepticizam

Još su antnički mislioci dovodili u pitanje samu ideju vremena i promene. Parmenid iz Eleje (VI–V vek p.n.e.) primetio je paradoks: ako budućnost nije sada, a prošlost više ne postoji, kako događaji prelaze iz budućnosti u sadašnjost pa u prošlost? Ako budućnost nije stvarna, dolazak sadašnjeg događaja izgleda kao nešto što nastaje ni iz čega. Slične argumente nalazimo i kod Aristotela, u advaita-vedanti i u delima Avgustina Hiponskog.

Njutn: univerzalno vreme

U ranom modernom periodu, Isak Njutn je predložio poimanje vremena kao apsolutnog i jednoličnog "svetskog sata" — dimenzije u kojoj se objektivno mere kretanja i ubrzanja. Po tom pogledu, vreme prosto teče nezavisno od posmatrača.

Ajnštajnova revolucija

Albert Ajnštajn je u svojim teorijama relativnosti (specijalnoj 1905. i opštoj 1915.) radikalno promenio ove pretpostavke. Ako je brzina svetlosti ista za sve posmatrače, onda su i prostorne i vremenske koordinate relativne prema referentnom okviru. Dva posmatrača koji se kreću jedan u odnosu na drugog mogu dodeliti različite vremenske oznake istim događajima — nema jedinstvene univerzalne sadašnjosti.

Primer: Dve munje mogu udariti istovremeno za posmatrača na peronu, a za putnika u vozu koji se kreće prema jednoj od munja — nikako. Nijedan od posmatrača nije "u pravu" apsolutno; vreme zavisi od kretanja posmatrača.

Eternalizam i „blok-univerzum"

Mnoge interpretacije relativnosti vode do pogleda koji filozofi nazivaju eternalizmom (ili blok-univerzumom): sva vremena — prošlost, sadašnjost i budućnost — imaju isti ontološki status. Prema tom pogledu, događaji nisu potencijalni ili „tek dolazeći“; oni su, u određenom smislu, jednako "prisutni" u razvučenoj vremenskoj strukturi.

Zašto mi ipak osećamo protok vremena?

Ako fizika ne priznaje dinamični protok vremena, zašto većina ljudi snažno oseća da vreme protiče? Jedan često citiran odgovor je da je taj osećaj "iluzija" — termin koji može voditi u zabludu: iluzija obično označava perceptivnu grešku (poput optičke varke). Bolje je govoriti o psihološkoj projekciji ili konceptualnoj zabludi.

U mojoj knjizi Kratka istorija filozofije vremena, tvrdim da naš doživljaj prolaska vremena proizilazi iz načina na koji um organizuje i predstavlja tok iskustava. Primer: boja ruže nije svojstvo samo ruže ili samo percepcije — percepcija boje jeste interpretacija objektivnih fizikalnih činjenica. Slično tome, "protok" vremena može biti način na koji tumačimo sekvencu događaja u okviru sopstvene svesti, bez da to implicira fizički proces protoka.

Drugim rečima, greška je poistovetiti praktičan, subjektivni način opisivanja iskustva sa tvrdnjom o strukturi same stvarnosti.

Zaključak

Današnje fizičke teorije ne zahtevaju jedinstvenu, apsolutnu sadašnjost i često idu u prilog eternalizmu. Ipak, naše snažno osećanje prolaza vremena objašnjava se kognitivnim i reprezentacionim mehanizmima — načinom na koji mozak organizuje pamćenje, očekivanje i narativ sopstvenog iskustva. Razumevanje razlike između naše perspektive i ontološkog stanja vremena pomaže da uklonimo zabunu između subjektivnog doživljaja i fizičkog opisa sveta.

Autor: Adrian Bardon, Wake Forest University. Ovaj članak je repubikovan iz The Conversation, nezavisne organizacije za poučnu i proverenu analizu.