Aurora (severna svetla) nastaje kada naelektrisane čestice sa Sunca udaraju u gasove Zemljine atmosfere i pritom emituju svetlost. Boje zavise od vrste gasa i visine: zelena obično potiče od kisika na 100–300 km, crvena od kisika na ~300–400 km, dok plave i ljubičaste nijanse najčešće daju molekularni azot (ponekad vodonik/helijum) na nižim visinama. Jaka solarna aktivnost može auroru učiniti vidljivom znatno južnije nego obično; pratite prognoze geomagnetske aktivnosti za šanse posmatranja.
Možda večeras vidite severna svetla — šta su i šta znače različite boje?
Možda ih vidite večeras: šta su severna svetla?
Severna svetla, poznata i kao aurora borealis, su impozantna svetlosna pojava koja se javlja u zonama oko Zemljinih magnetskih polova. Kada ista pojava nastane u južnoj hemisferi, naziva se aurora australis. Fenomen nastaje usled interakcije naelektrisanih čestica sa atmosferom i najčešće je vidljiv pri jačim solarno‑geomagnetskim aktivnostima (npr. tokom koronalnih izbačaja mase).
Kako nastaje aurora?
Sunce konstantno emituje struju čestica i magnetnih polja poznatu kao sunčev vetar. Povremeno Sunce izbaci veće oblake gustog, naelektrisanog materijala — koronalna izbačanja mase (CME) — koji stižu do Zemlje i uzrokuju poremećaje u njenom magnetnom polju. Te promene usmeravaju naelektrisane čestice duž magnetskih linija prema polarnoj regiji, gde one sudarima sa atomima i molekulima atmosfere emituju svetlost — auroru (izvori: Canadian Space Agency, NOAA/NESDIS, NASA).
Zašto se pojavljuju različite boje?
Boja aurora zavisi od vrste gasa koji je pogođen, od visine u atmosferi na kojoj se sudar dešava i od toga da li su u pitanju neutralni atomi ili jonizovani molekuli. Klasične nijanse i njihovo poreklo su:
- Zelena: najčešće viđena boja, nastaje sudarima na atomima kisika na visinama od približno 100–300 km.
- Crvena: svetlija crvena nijansa javlja se pri sudarima sa atomima kisika na većim visinama (~300–400 km). Takođe se mogu pojaviti tamnocrvene nijanse pri specifičnim uslovima.
- Roze i tamnocrvena: donji (niži) rub auroralne pojave može delovati roze ili tamnocrveno zbog emisija azota i mešanja sa drugim bojama, obično na visinama oko 100 km.
- Plava i ljubičasta: plave i ljubičaste nijanse najčešće potiču od molekularnog azota (jonizovanog ili molekularnog N2). U retkim situacijama doprinose i emisije vodonika ili helijuma; azot može davati plavu svetlost pri nižim visinama (~100–200 km).
U praksi se svetlosti različitih gasova mešaju i naše oko ih doživljava kao nijanse ljubičaste, roze ili bele (izvor: NASA, Canadian Space Agency).
Gde i kada ih je najbolje gledati?
Aurora se najčešće opaža u visokim geografskim širinama blizu magnetskih polova, ali pri snažnim geomagnetskim olujama ona se može videti mnogo južnije nego uobičajeno. Za bolje iskustvo posmatranja:
- odaberite tamno mesto udaljeno od gradske svetlosti;
- gledajte ka severu (na severnoj hemisferi) i otvorenom horizontu;
- proverite lokalne prognoze geomagnetske aktivnosti (npr. NOAA Space Weather Prediction Center, prognoze aurora) i obaveštenja iz svemirskih agencija;
- ponesite toplu odeću i tripod za bolju fotografiju — duže ekspozicije hvataju boje koje oko ponekad ne vidi golim okom.
Kratak podsetnik
Aurora je proizvod interakcije Sunčevog vetra i Zemljine atmosfere i magnetnog polja — spektakl kojem doprinosi tip gasa i visina na kojoj se sudari dešavaju.
Ako ste videli auroru tokom nedavnih solarnih događaja (na primer 12. novembra), velike geomagnetske oluje su verovatno proširile pojavu dalje južnije nego što je uobičajeno. Za ažurirane informacije o mogućnosti novih prikaza proverite prognoze geomagnetizma i lokalne izveštaje.
Pomozite nam da budemo bolji.
