Bivša talac Emily Damari: 471 dan u zatočeništvu u Gazi — „Svi moraju da znaju šta se dogodilo“

Emily Damari pred publikom: priča o preživljavanju i svedočenje

Pred prepunom sinagogom Temple Emanu-El u Njujorku, 28-godišnja Emily Damari, oslobođena nakon 471 dana zatočeništva, dočekana je ovacijama pre nego što je počela da govori. U razgovoru sa glumicom i aktivistkinjom Noa Tishbi, Damari je ispričala traumatična iskustva koja su joj oblikovala svaki trenutak od 7. oktobra.

Upad u siguran prostor, rana i gubitak

Damari je ponovo opisala trenutak kada su teroristi ušli u njen sigurni prostor u kibucu Kfar Aza. "Prvo su mi upucali ruku. To je bila prva stvar koju su uradili", prisetila se. Nekoliko trenutaka kasnije, ustrijelili su njenog psa. "Samo su je gledali… i odmah su je pogodili u glavu." Potom su je odveli preko granice u Gazu, a ona je molila da je ubiju kako ne bi postala talac: "Razumela sam da me neće odvesti u bolnicu u Aškelonu ili Tel Avivu… molila sam, ne, ne. Molim vas, pucajte u mene."

Život u zatočeništvu: lokacije, uslovi i strah

Tokom više od 15 meseci bila je zatočena na više od 30 lokacija: stanovi, škole, tuneli, garaže i čak magacin za gume. Često je prolazilo po nekoliko dana bez tuša i sa vrlo malo vode; spavala je u skučenim i nehigijenskim prostorima, ponekad "bez ikakvog toaleta". Najteži prizor bio je kada su je spustili duboko pod zemlju u mali kavez, gde je videla otetu decu. "Prvo što sam videla bila je devetogodišnja devojčica… bez roditelja", rekla je. "To je bio jedan od najtežih prizora koje sam doživela u zatočeništvu."

Šifa: bolnica ili baza?

Damari tvrdi da je u bolnici Šifa videla naoružane pripadnike Hamasa, leševe, taoce i oružje. Napomenula je da prikazi te ustanove u nekim međunarodnim izveštajima kao isključivo civilne bolnice ne odgovaraju njenom ličnom iskustvu. "U Šifa bolnici su me lečili 'doktor Hamas' — tako mi se predstavio doktor — i tamo sam videla mnoge teroriste, leševe, taoce i oružje. Zamislite da u svoju lokalnu bolnicu uđete i vidite naoružane teroriste i leševe."

Psihološki teret i odbrana dostojanstva

Iako je prepričavala užasne situacije, Damari je tokom govora često nasmejana, što je objasnila kao svesnu odluku: "Čak i u najtežim trenucima nisam spuštala pogled. Uvek sam gledala gore. Nisam dozvolila teroristima da me vide kako se lome. Nisu me slomili." Isticala je i da su zatočenice živele u stalnom strahu od seksualnog nasilja: "Svake noći te je pratio strah da će te silovati. Postoji nešto posebno u vezi sa tim što si žena u zatočeništvu."

Reakcije sa zapada i lični identitet

Damari je opisala kako su hamasovi čuvari često puštali televizijske emisije na baterije, uključujući i snimke protesta iz Sjedinjenih Država. Bilo je trenutaka kada je bila zapanjena snimcima protesta na američkim univerzitetima: "Nisam mogla da verujem gledajući proteste u Americi, posebno na Univerzitetu Kolumbija. Ljudi demonstriraju za nešto o čemu malo znaju." Kao lezbejka, morala je da skriva svoj identitet da bi preživela; u razgovoru sa svojim čuvarima navela je da su LGBTQ aktivisti u snimcima odmah bili uočeni — i da su čuvari smatrali da bi takve osobe u Gazi bili u opasnosti.

Porodica, sloboda i sledeći koraci

U Njujorku je Damari, u društvu majke Mendi i braće Toma i Bena, opisala i agoniju neizvesnosti da li je porodica preživela masakr u Kfar Aza. Samo nakratko uključen televizor dao joj je znak da je majka živa — kada je videla svoj poster u Knesetu. Istinu o bratu saznala je tek po dolasku u Izrael, kada su je preuzeli pripadnici izraelske vojske (IDF). Osim oslobađanja, pravi osećaj slobode došao je tek kada su i njeni prijatelji iz Kfar Aza, Gali i Ziv Berman, oslobođeni krajem razmene talaca.

Damari sada smatra da je njen zadatak da svedoči. Počela je da piše knjigu i želi da svet čuje šta su oni prošli: "Mislim da postoji razlog što mi se to desilo — imam priliku da govorim i da podelim svoju priču." Završila je molbom da se ne zaborave četvoro talaca koji su i dalje u Gazi i da svako zaslužuje dostojanstvenu sahranu.

"Svi zaslužuju dostojanstvenu sahranu"

Damari je, kako je rekla, odlučna da koristi svoj glas da dokumentuje i podseti javnost na sudbine talaca i posledice nasilja — ne samo u ličnim sećanjima već i kroz planiranu knjigu i javne nastupe.