Nova istraživanja pokazuju da majke leopard pečata ponekad brižno neguju svoje mrtve mladunce, ponašanje poznato kao PAB. Posmatranja u Patagoniji, objavljena u Polar Biology, beleže njuškanje, nošenje u ustima, zaštitu tela i čak prebacivanje između ledenih ploča; jedna majka je bila uz telo 20 dana. Autori smatraju da je ponašanje maladaptivno i povezuju ga sa oksitocinom, dok drugi naučnici ukazuju na ulogu društveno razvijenog mozga kod morskih sisara.
Majčina ljubav leopard pečata: majke neguju mrtve mladunce i do 20 dana
Leopard pečati su poznati kao vrhunski predatorski i teritorijalni morski sisari, ali nova istraživanja otkrivaju i njihovu nežniju stranu. Po prvi put su naučnici dokumentovali da majke leopard pečata pokazuju takozvano postmortem attentive behavior (PAB)—ponašanje u kojem brinu o preminulim mladuncima.
Postdoktorantkinja Emily Sperou i postdoktorant Renato Borras-Chavez sa Univerziteta Rhode Island posmatrali su ove životinje u Patagoniji (Čile) i objavili nalaze u časopisu Polar Biology (2025). Istraživači su zabeležili majke kako njuškaju tela svojih mladunaca, nose ih u ustima, pokazuju teritorijalnost oko njih i čak ih premeštaju između ledenih ploča.
„Bilo je jedinstveno svedočiti ovakvom ponašanju,“ rekla je Sperou.
Neka zapažanja su trajala dugo: jedna majka je bila uz telo svog mladunca čak 20 dana, što spada među najduže zabeležene epizode PAB kod sisara. Ovakve duge epizode otvaraju pitanja o mehanizmima i funkciji ovakvog ponašanja.
Autori studije smatraju da je PAB kod leopard pečata maladaptivno—odnosno da ne donosi neposrednu korist životinji, pa čak može biti štetno u kontekstu preživljavanja. Kao mogući fiziološki mehanizam navode hormon oksitocin, koji nakon porođaja pojačava majčinsku vezu, a može ostati aktuelan i nakon smrti mladunca, otežavajući "odvajanje".
S druge strane, neki naučnici ističu alternativnu hipotezu: PAB bi mogao biti posledica složenosti društvenog mozga kod velikih morskih sisara—kod vrsta koje su veoma društvene, majčinsko ponašanje se može nastaviti i "u odsustvu odgovarajućeg stimulusa".
Iako je teško jednoznačno reći da li se radi o nečemu što bismo nazvali ljudskim pojmom "žalovanja", ova zapažanja proširuju naše razumevanje emotivnih i socijalnih aspekata ponašanja životinja i ukazuju na potrebu za daljim, multidisciplinarnim istraživanjima.
Napomena: podaci su prikupljeni posmatranjem na terenu i objavljeni u recenziranom naučnom časopisu; za dublje zaključke potrebna su dalja istraživanja koja bi kombinovala ponašajne posmatranja sa fiziološkim i hormonskim analizama.
Pomozite nam da budemo bolji.
