Deset meseci nakon početka operacije „Gvozdeni zid“, oko 32.000 Palestinaca ostalo je bez mogućnosti povratka. Human Rights Watch navodi da je srušeno više od 850 objekata i ukazuje na moguće povrede međunarodnog prava. Raseljene porodice sada žive u školama bez privatnosti, dok protesti za pravo na povratak dovode do sukoba s vojnim snagama. Sećanja na Nakbu iz 1948. dodatno produbljuju strah i neizvesnost o budućnosti.
Deset meseci posle „Gvozdenog zida“: Raseljavanje izbegličkih kampova na Zapadnoj obali postaje trajno
Deset meseci nakon početka izraelske vojne operacije nazvane „Gvozdeni zid“, mnogi stanovnici izbegličkog kampa u Tulekeremu i dalje ne znaju kada — ili da li uopšte — će moći da se vrate u svoje domove. Među njima je i 41-godišnji Hakam Irhil, otac četvoro dece, čija je kuća srušena tokom operacija u januaru.
Irhil danas živi u jednoj obližnjoj školskoj učionici, zajedno sa još nekoliko porodica. Njegov svakodnevni život sada je prilagođavanje uslovima privremenog smeštaja: nema privatnosti, deca dele prostor, a porodice su pretvorile hodnike u improvizovane kuhinje i mesto za sušenje veša.
„Pre operacije, iako je kuća bila u kampu, svako dete je imalo sopstvenu sobu. Život nam je bio bolji.“ — Hakam Irhil
U izveštaju koji je objavila organizacija Human Rights Watch navodi se da je oko 32.000 Palestinaca i dalje prisilno raseljeno zbog operacije „Gvozdeni zid“, a da je više od 850 domova i objekata srušeno u nekoliko kampova na severu Zapadne obale. Prema tom izveštaju, kroz otvaranje širokih saobraćajnica i rušenja objekata olakšan je pristup vojnim vozilima, što je dovelo do masovnog raseljavanja stanovništva.
Human Rights Watch smatra da su neke od praksi koje su dovele do raseljavanja u suprotnosti sa međunarodnim pravom, pa čak i da sadrže elemente koji bi mogli biti okarakterisani kao ratni zločini ili zločini protiv čovečnosti, uključujući sprečavanje povratka i namerno rušenje domova.
Vojni izvori opisuju kampove u Tulekeremu i Dženinu kao prostore u kojima su delovale naoružane grupe, navodeći da je cilj operacije neutralisanje te pretnje. Istovremeno, operacija nema jasno definisan datum završetka, pa neizvesnost raste među raseljenim porodicama.
U blizini kampa Nur Šams raseljeni su organizovali mirne proteste zahtevajući pravo na povratak. Tokom jedne od takvih akcija, demonstracije su prerasle u napet susret sa pripadnicima bezbednosnih snaga; jedno od prisutnih snimateljskih ekipa zadobilo je povredu tokom sukoba.
Izbeglički kampovi postoje od 1948. godine, kada je tokom Nakbe veliki broj Palestinaca napustio ili bio proteran iz oblasti koje su postale deo Izraela. Za mnoge stanovnike kampova današnje raseljavanje budi sećanja na tadašnji privremeni status koji je postao dugotrajan, pa strah od trajnog proterivanja danas podseća na istorijsko nasleđe i pojačava osećanje nepravde.
Među stanovništvom kruže glasine o mogućim datumima povratka — jedan mesec obećanja menja drugi — što dodatno iscrpljuje porodice koje pokušavaju da planiraju budućnost u neizvesnim uslovima.
Život u privremenom smeštaju
Porodice koje su smeštene u školama pokušavaju da uspostave normalnost: postavljaju zastore da bi obezbedile malo privatnosti, prave improvizovana mesta za pranje sudova i sade biljke na prozorskim daskama. Ipak, kapaciteti su ograničeni, a školske prostorije nisu namenjene dugoročnom stanovanju — što postavlja pitanja o dostojanstvenom životu i osnovnim uslovima za decu i stare.
Šira posledica
Dok se međunarodne organizacije i dalje pozivaju na poštovanje humanitarnog i međunarodnog prava, lokalne zajednice ostaju u limbu. Te informacije treba sagledavati u kontekstu dugoročnih političkih i humanitarnih implikacija po stanovništvo Zapadne obale.
Pomozite nam da budemo bolji.
