Svest kao kružna uzročnost: kako je evolucija „gotovo predvidivo“ dovela do ljudske inteligencije

Nikolaj Kukushkin, neuroznanstvenik sa New York Universityja i autor knjige One Hand Clapping: Unraveling the Mystery of the Human Mind (Prometheus/Swift Press, 2025), tvrdi da se ljudska svest najbolje razume kao specifičan oblik kružne uzročnosti koji nastaje u mrežama mozga. U razgovoru o knjizi, Kukushkin prati razvoj svesti od prvih molekula DNK do modernog Homo sapiensa, ističući ključne evolucione korake — pojavu eukariota, rast socijalne kompleksnosti i pojavu jezika.

Za Kukushkina je svest „prvo‑licno“ iskustvo koje ima svoju unutrašnju usmerenost, ali on to objašnjava iz «donjeg» ugla: kao oblik uzročnosti koji se manifestuje kroz stalnu povratnu spregu između predviđanja i opažanja u mozgu. Svako predviđanje menja način na koji percipiramo nove podatke, a ta percepcija vraća se i menja dalja predviđanja — kružna dinamika koja omogućava stalno preispitivanje uverenja o svetu i sebi.

„Postoji cirkulacija uzročnosti kroz neuronske mreže: formiramo predviđanja koja utiču na to kako percipiramo nove podatke, a ta percepcija onda menja predviđanja,“ objašnjava Kukushkin.

Kako se to razlikuje od računara? Kukushkin ukazuje na ključnu arhitekturalnu razliku: današnji računari najčešće odvajaju memoriju i procesiranje — prvo izgrade model, pa potom zaključuju. Ljudski mozak istovremeno ažurira model i izvodi inferenciju; memorija i procesovanje su isprepleteni. Po njegovom mišljenju, ostvarenje prave „svesti“ u veštačkoj mašini zahtevalo bi drugačiju mikroarhitekturu, hardver koji simultano pamti i izvodi zaključke na sopstvenim inferencijama.

Koji su evolucioni okidači ljudske „svesnosti“?

Kukushkin izdvaja dva komplementarna objašnjenja. Prvo, kontinuitet — rast primatnog korteksa bio je postepen i povezan sa socijalnom složenošću: što je veća društvena grupa, to je mozak morao da modeluje više međusobnih odnosa, namera i emocija. Ovaj pristup je u skladu sa hipotezom o socijalnom mozgu — socijalna kompleksnost je stimulisala rast mozga, a ne obrnuto.

Drugo, postoji kvalitativni pomak: jezik. Ljudski jezik je beskonačno generativan sistem komunikacije — nema poznat paralel u životinjskom svetu. Jeziku se pripisuje uloga „kognitivnog virusa“ koji se prenosi i stabilizuje među ljudima, omogućavajući brz prenos kulture i kolektivnog znanja. Jezik i mozak su, po Kukushkinu, koevoluirali kao cvet i oprašivač, uzajamno povećavajući kompleksnost obojice.

Pojava eukariota i energetski preokret

Kukushkin posebno naglašava pojavu eukariota kao ključni moment u istoriji života. Fuzija arhee i bakterije—u procesu koji je dao mitohondrije—stvorila je ćelije sposobne za fagocitozu i pristup većim količinama energije. Ta energetska dostupnost omogućila je razvoj većih, složenijih i energetski zahtevnijih organizama; pokrenuta je „evoluciona trka“ obrambenih i napadačkih strategija, što je dovelo i do ranijih oblika nervnih sistema i, konačno, mozgova sposoban za učenje.

Kako organizmi postaju kompleksniji, postaju i ranjiviji: pojavljuje se selekcioni pritisak da se razviju mehanizmi za predviđanje, izbegavanje opasnosti i prilagođavanje — sve karakteristike koje mogu dovesti do unutrašnje motivacije i samostalnog ponašanja koje nije kompletno zapisano u genima.

Po Kukushkinu, ljudska vrsta nije jedinstvena anomalija, već vrhunac dugog kontinuiteta: eukariote su promenile uslove igre na isti način na koji je naš mozak postao poseban među vrstama.

„Nije bilo ničeg posebno jedinstvenog u našem evolutivnom ogranku — ono što je posebno jeste kontinuitet: eukariote su posebne naspram bakterija na isti način na koji smo mi posebni među ostalim vrstama,“ zaključuje Kukushkin.

Ovaj prikaz kombinuje nalaze iz neuroznanosti, evolucije i filozofije kako bi istakao kontinuitet između svesti i prirodnih procesa, ali i ukazao na ključne momenate kada su se pojavile osobine koje su dovele do ljudske misli i kulture.

Intervju je skraćen i blago redigovan radi jasnoće.