Novo otkriće menja ljudsko evoluciono stablo — otkriven Australopithecus deyiremeda

Novo istraživanje otkriva da je pored dobro poznatog Australopithecus afarensis, u istočnoj Africi pre oko 3,3–3,5 miliona godina postojao i drugi australopitek — Australopithecus deyiremeda. Otkrića menjaju sliku rane ljudske evolucije i pokazuju da su u tom periodu u istoj oblasti koegzistirale najmanje dve srodne vrste hominina.

Pozadina: Lusi i A. afarensis

Australopithecus afarensis, čija je najpoznatija jedinka „Lusi“, živeo je približno između 3,85 i 2,95 miliona godina pre sadašnjosti. Fosili više od 300 jedinki otkrili su vrstu sa kombinacijom majmunolikih i ljudskih osobina: relativno mali mozak, proporcije lica nalik majmunima, ruke prilagođene penjanju i sposobnost uspravnog hoda.

Kako je otkriven novi australopitek

Godine 2009. pronađeno je osam kostiju stopala koje su nagovestile prisustvo nepoznate forme australopiteka. Stopalo je imalo opozabilan palac pogodan za prijanjanje i penjanje po drveću, dok su ostali prsti mogli da se hiperflektuju i omogućavali odgurivanje sa ravne podloge — kombinacija koja ukazuje na istovremenu sposobnost za penjanje i hodanje na dve noge.

— Yohannes Haile-Selassie, autor studije objavljene u časopisu Nature: pronađeni postkranijalni ostaci bili su jasni pokazatelj razlike u odnosu na A. afarensis, ali u paleoantropologiji je za imenovanje vrste poželjno imati i kranijalne ostatke.

Kasnije su pronađeni dodatni fosili — zubi i vilica juvenila — koji su omogućili formalno prepoznavanje nove vrste, Australopithecus deyiremeda. Morfološka analiza sugeriše da je A. deyiremeda bio srodniji ranijoj vrsti Australopithecus anamensis, što otvara mogućnost da je linija koja je vodila ka rodu Homo potekla iz te grane, a ne direktno iz A. afarensis.

Koegzistencija i razlike u ishrani

Nalazi potvrđuju da su se najmanje dve vrste hominina kretale istom regijom u sličnom vremenskom periodu — ostaci su pronađeni na udaljenosti manjoj od oko 4,8 km. Razlike u skeletnim osobinama i navodnom načinu života sugerišu da su se vrste ekologijski razdvajale i verovatno nisu direktno konkurisale za iste resurse.

Da bi ispitali ishranu, istraživači su izvršili izotopsku analizu: od ukupno 25 pronađenih zuba, uzorci sa osam zuba su analizirani. Izotopski signali ukazuju da je A. deyiremeda pretežno konzumirao lišće, plodove i orašaste plodove sa drveća, dok je A. afarensis imao šarolikiju ishranu koja je uključivala i trave i žitarice.

— Naomi Levin, koautorka: postupak uzimanja uzorka obuhvata bušenje vrlo male količine zubnog praha (< 1 mm) koji se potom analizira u laboratoriji radi određivanja izotopskih odnosa.

Ove razlike u ishrani pokazuju kako su rane homininske vrste mogle da zauzmu različite ekološke niše, što je verovatno olakšalo njihovu koegzistenciju. Ipak, ostaje nejasno koliko su se međusobno susretale i koliki je bio stepen njihove interakcije. Potrebna su dalja nalaza da bi se razjasnili detalji njihove ekologije i evolutivnih veza.

Širi značaj

Preporod naučnih saznanja o ranim homininima ne služi samo zadovoljenju radoznalosti — razumevanje prošlih ekosistema i reakcija organizama na klimatske promene može pomoći u boljem tumačenju sadašnjih i budućih promena u životnoj sredini.

Dalja istraživanja i nove izložbe fosila očekuju se u narednim godinama i mogla bi dodatno da preoblikuju priču o poreklu roda Homo i naših najranijih predaka.