Izgubljeno pokolenje: Ukrajinska deca zarobljena u „večitom lokdaunu”

Sa senkom brkova i kačketom, petnaestogodišnji Bohdan Levčykov deluje kao tipičan tinejdžer. Ipak, njegova priča oslikava tragediju čitavog pokolenja mladih u Ukrajini nakon skoro četiri godine rata: otac mu je poginuo braneći Harkov, majka se leči od karcinoma, a u rodnoj Balakliji više gotovo i nema dece.

Balaklija je bila pod ruskom okupacijom od marta do septembra 2022. godine; grad je oslobođen, ali je udaljen svega oko 70 kilometara od linije fronta i i dalje je redovno na meti artiljerije i dronova. Od predratnih 26.000 stanovnika tek se mali broj vratio, uglavnom stariji ljudi. Skate park i obale rečice su bili minirani, a iako je deminiranje obavljeno, mnogi i dalje ne osećaju sigurnost.

„Večiti lokdaun”: škola, internet i sirene

Posle pandemije i ruske invazije, skoro milion mladih Ukrajinaca i dalje pohađa nastavu delimično ili potpuno onlajn, provodeći većinu vremena pred porodičnim računarom. Dnevicu im često prekidaju uzbune zbog vazdušnih napada, a mnoge škole su oštećene ili uništene.

U Harkovskom regionu, prema državnoj evidenciji, oko 843 obrazovne ustanove su oštećene ili uništene — što čini petinu ukupne nacionalne štete. Istraživački sajt Bellingcat identifikovao je više od stotinu video i foto svedočenja o udarima u blizini školskih objekata i mesta za decu.

Podzemne škole i praktična rešenja

Da bi se vratio deo normalnosti, u Harkovu se otvaraju podzemne škole i bunkeri: do kraja godine planirano je deset takvih objekata. Deca obično provode samo deo školskog dana u skloništima kako bi se omogućio pristup što većem broju učenika, a nastavu završavaju onlajn. Jedna od tih škola izgrađena je po standardima nuklearnog skloništa, sa teškim oklopnim vratima.

Van formalnog školstva, lokalne sportske grupe i vaspitači pokušavaju da deci omoguće fizičku aktivnost i druženje: fudbalski treneri organizuju treninge, a veliki plivački kompleks u Harkovu ponovo radi uprkos oštećenjima. Za mnoge je to način da se izbore sa stresom i traumom.

Rane na psihi i nedostatak resursa

Stručnjaci upozoravaju na ozbiljan uticaj na mentalno zdravlje dece: povećana anksioznost, samopovređivanje i suicidalne misli među adolescentima, kao i široko rasprostranjeno osećanje stresa. Psiholozi i volonteri vode radionice za decu kako bi im pomogli da izraze osećanja, ali kapacitet sistema je nedovoljan.

Vlada je otvorila 326 centara otpornosti širom zemlje, a planira još 300 sledeće godine. Istovremeno, oko 130.000 zdravstvenih radnika na prvoj liniji (medicinske sestre, pedijatri, porodični lekari) dobilo je obuku u mentalnom zdravlju po smernicama Svetske zdravstvene organizacije. Ipak, Oksana Zbitneva iz državnog koordinacionog centra priznaje: «Nemamo dovoljno psihologa».

Individualne priče: otpornost i ožiljci

Priče mladih variraju. Neki, poput Ilije Isajeva, nalaze smisao u nacionalističkim grupama i vojnim aktivnostima; drugi, poput Kostiantina Kosika iz Donjecke oblasti, nose dugotrajne posledice — tikove, migrene, stalnu napetost. Psiholozi beleže i pozitivan fenomen: uprkos traumama, mnoga deca pokazuju visok nivo otpornosti i nastavljaju da sanjaju, uče i planiraju budućnost.

Studije WHO i UNICEF-a ukazuju na pogoršanje psihološkog blagostanja i smanjen osećaj sreće među mladima, ali i na iznenađujuću sposobnost prilagođavanja. Dok država i nevladine organizacije grade mrežu podrške, realnost na terenu ostavlja tragove: nedavne eksplozije i dalje ubijaju i ranjavaju civile — primer je udar na Balakliju 17. novembra, kada su stradale tri osobe na 300 metara od Bohdanove zgrade.

Zaključak

«Deca su izgubila roditelje, prijatelje i spavaju u skloništima. A opet nastavljaju da žive, da sanjaju.» — reč ministra socijalnih poslova.

Ova generacija živi između sirena i ekrana: traži načine da uštedi detinjstvo, gradi otpornost i sanja o budućnosti uprkos stalnoj opasnosti i ekstremnom pritisku na njihovo mentalno i fizičko zdravlje.