Dominantni narativi o veštačkoj inteligenciji često su zasnovani na antropomorfizmu i mitovima koji iskrivljuju stvarne sposobnosti i rizike. Takvi prikazi podstiču paniku, precenjivanje i ekonomske balone, i odvlače pažnju sa konkretnih problema poput pristrasnosti, odgovornosti i resursa. Autor poziva na promenu diskursa: VI treba posmatrati kao interakciju tehnologije i ljudi, koristiti precizniji jezik i fokusirati se na sadašnje, merljive izazove.
Pogrešan narativ o veštačkoj inteligenciji — kako ga popraviti i zašto je važno
Veštačka inteligencija (VI) nije samo zbir podataka, čipova i koda — ona je i proizvod metafora, priča i jezika kojima je opisujemo. Način na koji predstavljamo ovu tehnologiju oblikuje javnu maštu, utiče na odluke dizajnera i kreatora politika, i određuje kako će VI uticati na društvo.
Brojne studije pokazuju da dominantne predstave o VI — antropomorfni "asistenti", „veštački mozgovi“ i humanoidni roboti — često nemaju veze sa današnjim modelima. Takvi prikazi su privlačni medijima i tržištu, ali su zasnovani na mitovima koji iskrivljuju stvarne sposobnosti i ograničenja tehnologije.
Ako govorimo o VI na obmanjujući način, teže ćemo je razumeti. Bez razumevanja ne možemo je odgovorno koristiti, efikasno regulisati niti usmeriti tako da služi javnom interesu.
Ovo nije nov fenomen: Langdon Winner je još 1977. opisao zabludu koju je nazvao autonomna tehnologija — verovanje da mašine deluju same za sebe, sa sopstvenom svrhom. Narativi o VI lako se svrstavaju u taj mit, podstičući ideje o inteligenciji i autonomnoj kreaciji koje rijetko odgovaraju realnosti.
Kate Crawford u Atlas of AI navodi: „AI nije ni potpuno veštačka ni zaista inteligentna. Umesto toga, veštačka inteligencija je utelovljena i materijalna — sačinjavaju je prirodni resursi, gorivo, ljudski rad, infrastrukture, logistika, istorije i klasifikacije.“
Jezik koji koriste mediji, institucije i ponekad sami stručnjaci često je natopljen antropomorfizmom i animizmom: govorimo o sistemima kao da misle, hoće ili se bune. Taj ton dodatno pojačava osećaj hitnosti, panike i neizbežnosti — naročito kad se govori o opštoj veštačkoj inteligenciji (GAI). Kompanije kao što su Microsoft i OpenAI, kao i poznati tehnološki lideri, često najavljuju GAI kao „uskoro očekivano“, iako ne postoji konsenzus da li je on realan ili kada bi mogao postojati.
Deterministički prikazi VI konstrušu unapred određenu budućnost i skreću pažnju sa stvarnih problema — pristrasnosti, odgovornosti, rada, energetskih i materijalnih troškova — na apokaliptične narative. To zanemarivanje otežava informisanu javnu raspravu i doprinosi ekonomskim fenomenima poput precenjivanja vrednosti i balona u investicijama.
Kako preoblikovati narativ
Da bismo popravili narativ, potrebno je istaknuti kulturne, društvene i političke dimenzije VI i posmatrati je kao interakciju tehnologije i ljudi. U praksi to podrazumeva nekoliko promena:
- Preusmeriti fokus sa same tehnologije na ljude koji je projektuju, implementiraju i nadziru.
- Umesto futurističkih fantazija, razgovarati o sadašnjim i merljivim rizicima — pristrasnosti, nadzoru, bezbednosti i ekonomskim posledicama.
- Izbegavati antropomorfne glagole ("AI odlučila", "AI želi") i ne stavljati VI u funkciju subjekta kada je ona zapravo alat ili sistem koji upravljaju ljudi.
- Koristiti precizniji jezik: na primer, u mnogim kontekstima umesto "AI" reći "obrada složenih zadataka" ili "automatizovani sistemi za odlučivanje".
- Uključiti raznovrsne glasove u javnu raspravu: istraživače, radnike, regulatore, građane i predstavnike pogođenih zajednica.
U svojoj knjizi Technohumanism: A Narrative and Aesthetic Design for Artificial Intelligence, autor predlaže praktične stilske smernice za izlazak iz mita o autonomnoj VI: tretirati sisteme kao alate kada je to tačno, ne koristiti antropomorfne opise i birati termine koji manje mistifikuju tehnologiju.
Zašto je to važno
Važne odluke — o regulaciji, obrazovanju, zapošljavanju i javnim ulaganjima — teško će doneti dobre rezultate dok diskurs ostaje izmrcvaren mitovima. Preoblikovanje jezika i pričâ o VI nije samo semantičko pitanje: to je etički i praktičan zadatak koji može poboljšati politiku, smanjiti pretnje i omogućiti odgovorniju upotrebu tehnologije.
Zaključak: Umesto da VI prikazujemo kao misterioznu, samostalnu silu, treba je razumeti kao skup tehnoloških odluka, materijalnih resursa i ljudskih izbora. Promena narativa je ključna za informisanu javnu raspravu i baždarenje tehnologije prema društvenom dobru.
Ovaj tekst je adaptacija članka objavljenog u The Conversation.
Pomozite nam da budemo bolji.
