Novo istraživanje u Frontiers in Marine Science pokazuje da tralovanje morskog dna može osloboditi oko 408 miliona tona ugljenika godišnje i da se tom tehnikom lovi približno 25% svetskog divljeg ulova. Takve emisije doprinose zagrevanju atmosfere, dok međunarodni sporazumi zasad ne obuhvataju jasno podvodne izvore ugljenika. Moguća rešenja uključuju zaštitu 30% okeana do 2030., održivije ribolovačke prakse, razvoj vertikalnih morskih farmi i politički i građanski pritisak.
Zapanjujuće otkriće: tralovanje morskog dna oslobađa oko 408 miliona tona ugljenika
Photo Credit: iStock
Novo istraživanje objavljeno u časopisu Frontiers in Marine Science upozorava da tralovanje morskog dna — praksa u kojoj se velike mreže vuku po dnu okeana — može iz okeana osloboditi ogromne količine ugljenika i imati značajne posledice po klimu i morske ekosisteme.
Prema proceni predstavljenoj u studiji, oko 408 miliona tona ugljenika godišnje može preći iz morskih sedimenata u atmosferu usled ometanja morskog dna. Druga istraživanja navode da se ovom metodom uhvati približno 25% svetskog divljeg ulova ribe.
„Uvek smo razmišljali samo o tome da ugljenik dolazi sa kopna i ulazi u okean," rekao je Gavin Schmidt, koautor nove studije i direktor NASA Goddard Institute for Space Studies, za Inside Climate News. "Nismo razmišljali: šta ako se dodatni ugljenik generiše u samom okeanu?"
Mehanizam je relativno jednostavan: tralovi mehanički uzburkavaju sedimente u kojima je ugljenik dugo bio stabilno vezan. Kada se ti sedimenti poremete, organski ugljenik može oksidovati i oblikovati ugljen-dioksid (CO2) koji dospeva u vodenu koloniju i u atmosferu.
Ugljen-dioksid zadržava toplotu u atmosferi, što doprinosi porastu globalnih temperatura, promenama u obrascima padavina i porastu nivoa mora. Studija iz Nature iz 2021. čak je ukazala da uzburkavanje morskog dna može generisati emisije poredivе sa onima iz globalne avio-industrije.
Osim uticaja na klimu, tralovanje ima i odmah vidljive posledice po biodiverzitet: uništavanje staništa višeg reda, velik broj neželjenog ulova (bycatch) i ugrožavanje dugoročne produktivnosti ribljih stokova.
Regulatorni okvir je sadašnji izazov — Pariški klimatski sporazum primarno obuhvata emisije u atmosferi, pa podvodne emisije i 'otpuštanje' ugljenika iz sedimenata nisu jasno regulisane. Zbog velike ekonomske vrednosti ribarstva (globalno tržište procenjeno na preko 236 milijardi dolara u 2023. prema Statista) i značaja morskih resursa za ishranu stotine miliona ljudi, promene u praksama i zakonodavstvu biće predmet dugih pregovora.
Trisha Atwood, vanredna profesorka na Utah State University, navodi da su pitanja o naučnoj osnovi regulative opravdana, ali da je korisno "kvantifikovati sve manje termine, sve ono što smo dosad zanemarivali" — cilј novog istraživanja.
Šta se može učiniti?
Stručnjaci i aktivisti predlažu niz mera: zaštitu 30% okeana do 2030., prelazak na održivije ribolovačke prakse, promociju niskouticajnih izvora hrane iz mora (npr. sardine i inćuni), razvoj vertikalnih morskih farmi i jačanje kontrole protiv ilegalnog ribolova. U jednoj neobičnoj, ali ilustrativnoj priči, italijanski ribar je sprečio ilegalno tralovanje postavljanjem velikih mermernih statua koje su onemogućile izvlačenje mreža.
Građanski pritisak — glasanje za kandidate sa klimatskim programom, potpisivanje peticija i podrška organizacijama kao što je Greenpeace — takođe može ubrzati promene politike.
Zaključak: Novo istraživanje ne samo da ukazuje na zanemareni izvor emisija ugljenika već i podstiče širu diskusiju o tome kako merimo i regulišemo klimatske uticaje u morskim ekosistemima. Potrebna su dalja istraživanja i međunarodni dogovori kako bi se ovaj problem adresirao bez ugrožavanja hrane i prihoda miliona ljudi.
Pomozite nam da budemo bolji.
