EPA Odobrila Test Potapanja Biomase u Dubokom Moru — Da Li Je To Rešenje Za Ugljenik?

Američka Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) u martu je izdala istraživačku dozvolu kompaniji Carboniferous iz Hjustona za mali terenski eksperiment potapanja kopnene biomase u anoksični deo Orca Basina kod Luizijane. Dozvola predviđa spuštanje 20 džakova ostataka šećerne trske i prateće opreme na morsko dno kako bi se proučilo da li ovakvo "morsko skladištenje biomase" može trajno zaključati ugljen-dioksid (CO2).

Šta je ideja i zašto je važna?

Koncept je jednostavan: biljke na kopnu apsorbuju CO2 putem fotosinteze, ali veliki deo tog ugljenika brzo se vraća u atmosferu kada biljna masa propadne ili se spali. Potapanjem biomase u duboke, nisko kiseonične (anoksične) delove okeana nastoji se usporiti raspadanje i zadržati ugljenik stotinama do hiljadama godina.

Gde se eksperiment sprovodi?

Orca Basin je prirodni anoksični basen u blizini obale Luizijane koji zbog svoje hemije i slabe vertikalne cirkulacije predstavlja pogodan testni poligon za početne studije. Carboniferous će tamo pratiti razgradnju biomase, emisije gasova (uključujući metan) i lokalne promene u biološkim zajednicama.

Plant residue can be sunk into oxic and anoxic regions of the seafloor, with different results. Both become dissolved inorganic carbon (DIC), methane (CH4) and dissolved organic matter (DOM). This carbon eventually reaches the ocean surface and atmosphere, but the process can take hundreds of years from anoxic environments, which lack oxygen (O2).M. R. Raven, et al., 2024,CC BY

Koliki je potencijal i koji su rizici?

• Ocenjeni kapacitet: Nedavna istraživanja procenjuju da bi takvi projekti mogli trajno skladištiti između 0,1 i 1 gigatonu CO2 godišnje — značajno, ali daleko od potrebnih 7–9 Gt godišnje do sredine veka, odnosno potencijalnih 20 Gt do 2100.
• Rizik od metana: Povećanje organske materije u anoksičnim zonama može podstaći anaerobne mikroorganizme koji proizvode metan — gas daleko snažniji od CO2 na kratke periode — što bi umanjilo klimatsku korist.
• Uticaj na ekosisteme: Tokom potonuća biomase mogu biti oslobođeni čestice i rastvorena organska materija koja menja ishranu i nivo kiseonika u mezopelagijskoj zoni, ugrožavajući neopisane vrste, ribarstvo i lance ishrane.
• Neizvesnosti na dnu mora: Reakcije zajednica bakterija, gljivica i makrofaune na velike prilive biomase nisu dobro poznate i mogu dovesti do promena u lokalnoj biološkoj proizvodnji i hemiji sedimenata.

Alternativni pristupi i drugi akteri

Pored Carboniferous-a, postoji nekoliko drugih pristupa i kompanija koje testiraju morsko uklanjanje CO2: izraelski Rewind eksperimentiše s potapanjem biljne mase u anoksičnim regionima Crnog mora i ispod morskog dna u Sredozemlju, dok BlueGreen Water Technologies koristi vodonik-peroksid za uklanjanje toksičnih cvetanja algi (cijanobakterija) koja se zatim potonu i, prema tvrdnjama, vežu ugljenik.

Širi kontekst

IPCC naglašava da će uklanjanje CO2 iz atmosfere verovatno biti neizbežno za ispunjavanje ciljeva Pariškog sporazuma. Međutim, mere zasnovane na moru zahtevaju stroga istraživanja, monitoring i regulatorne okvire kako bi se izbegle nepredviđene štete i nepoželjne povratne pojave.

Zaključak: Carboniferous-ov eksperiment je koristan prvi korak, ali ne predstavlja dovoljan dokaz da je potapanje biomase bezbedno i skalabilno rešenje. Potrebni su dodatni terenski podaci, procene rizika, hartline, nadzor emisija i međunarodna regulativa pre šire primene.

Autor i izvor: Tekst je zasnovan na članku Wil Burns-a (American University) objavljenom u The Conversation. Autor nije u sukobu interesa prema dostupnim informacijama.