Nova analiza podataka Voyagera 2 ukazuje da je privremeni događaj u svemirskom vremenu — verovatno regija ko-rotirajućeg međudelovanja (CIR) — mogao privremeno pojačati elektronski zračni pojas Urana tokom prolaza 1986. godine. Istraživači iz SwRI uporedili su podatke sa snažnim događajem na Zemlji iz 2019. i pronašli sličnosti koje podržavaju ovu hipotezu. Autori pozivaju na orbitalnu misiju oko Urana kako bi se potvrdila učestalost i posledice takvih događaja.
Privremeni solarni udar najverovatnije je pojačao zračenje Urana tokom prolaza Voyagera 2
Two versions of Uranus images taken by the Voyager 2 spacecraft in 1986. Scientists may finally know what triggered inexplicably high radiation signals that Voyager observed during its historic flyby. | Credit: NASA/JPL
Naučnici su možda rešili dugogodišnju zagonetku zašto je elektronski zračni pojas Urana bio izuzetno intenzivan kada je Voyager 2 proletao pored planete 1986. godine. Nova analiza podataka sugeriše da je u trenutku prolaza letelice Uranski sistem pogođen privremenim događajem u svemirskom vremenu koji je nakratko povećao energiju pojasa.
Šta su istraživači pronašli
Tim sa Southwest Research Institute (SwRI), na čelu sa Robertom Allenom, ponovo je analizirao merenja Voyagera 2 i uporedio ih sa savremenim opažanjima sa Zemlje. U radu objavljenom u novembru 2025. u časopisu Geophysical Research Letters, autori ističu sličnosti između podataka iz 1986. i snažnog svemirskog događaja koji je zabeležen oko Zemlje 2019. godine.
Mehanizam: Co-Rotating Interaction Region (CIR)
Istraživači navode da je verovatni uzrok privremenog pojačanja elektronskog pojasa bila takozvana regija ko-rotirajućeg međudelovanja ili CIR (eng. co-rotating interaction region). CIR nastaje kada brži tokovi solarnog vetra sustignu i kompresuju sporije struje ispred sebe, stvarajući impuls koji može efikasno ubrzati elektrone i ubaciti dodatnu energiju u planetarne zračne pojaseve.
An illustration of the solar storm that may have triggered the unusual magnetic activity spotted on Uranus during Voyager’s flyby. | Credit: NASA/JPL-Caltech
Na Zemlji je takav događaj 2019. izazvao značajno ubrzanje elektrona u žiži naših zračnih pojaseva — pojava koja, ako se desila i kod Urana u vreme prolaza Voyagera 2, objašnjava neočekivano visoke vrednosti koje je letelica registrovala.
Zašto je to važno
Dok je ionski (jonosferni) pojas Urana bio slabiji od očekivanog, elektronski pojas je bio gotovo na maksimu intenziteta koji sistem može održavati. Ako je jedinstveni svemirski događaj odgovoran za to, pokazuje koliko su vremenski uslovi Sunčevog vetra i privremeni impulsi važni za dinamiku magnetosfera udaljenih planeta.
„Ovo je još jedan razlog više da pošaljemo misiju u orbitu Urana,“ rekao je Robert Allen. Orbitna letelica koja bi merila različite delove magnetosfere tokom vremena mogla bi razjasniti koliko su takvi događaji česti i kakve posledice imaju za Uran i slične sisteme, uključujući Neptun.
Autori pozivaju na novu orbitalnu misiju koja bi pratila promene u zračnim pojasevima i solarnim ulazima iz više pozicija u sistemu, jer samo kontinualna merenja mogu potvrditi koliko su privremeni događaji poput CIR-a odgovorni za dramatične skokove energije zabeležene jednom prilikom.
Zaključak: Ponovna analiza starih podataka, u kombinaciji sa novim znanjem o svemirskom vremenu, daje ubedljiviju i koherentniju priču o tome zašto je Voyager 2 zabeležio toliko jak elektronski pojas kod Urana — ali konačnu potvrdu mogu doneti jedino nove misionarske posete.
Pomozite nam da budemo bolji.
