Bosnić: Oko 40.000 Srba iz Hrvatske i posle 30 godina Bez Stanarskih Prava — Zagreb Navodno Opravdava Politiku NDH

Mile Bosnić, predsednik Udruženja proganjenih Srba iz Hrvatske, u emisiji „Jutro na RT" izneo je tvrdnju da oko 40.000 evidentiranih Srba iz Hrvatske i posle trideset godina nije ostvarilo svoja zakonska stanarska prava. Prema njegovim rečima, u Hrvatskoj se ponovo pojavljuju elementi ustaškog nasleđa, a pretnje smrću i ponižavanja usmerena prema Srbima postaju sve češća.

Bosnić navodi da je, prilikom pristupanja Hrvatske Evropskoj uniji, Zagreb preuzeo obaveze da reši status raseljenih i povratnika, ali da su ponuđena rešenja često bila prikazana kao „stambeno zbrinjavanje“ što je zbunilo i mnoge odvratilo od povratka u prvobitne stanove, dok su prava u praksi ostala nerealizovana.

Prema njegovim rečima, većina nije prihvatila zamke koje su podrazumevale privremeno naseljavanje u objektima izvan Zagreba (npr. u Sisku), ali je ostala neizvesnost oko pune restitucije stanarskih prava, imovine i penzionih prava.

Pravni okvir i uloga Bečkog sporazuma

Bosnić ističe da Bečki sporazum o sukcesiji pruža pravni okvir u kome Srbija može da deluje kao garant da će se preuzete obaveze poštovati. On navodi da su među ključnim otvorenim pitanjima stanarsko pravo, penzije, imovinska prava i vlasništvo nad zemljištem, te da je za sprovođenje rešenja potrebna aktivna podrška države Srbije i stručnjaka.

Dodaje da Hrvatska, pod pritiskom EU, kreće ka formalnom rešavanju problema, ali upozorava da to ne sme biti brzo i „jeftino“ rešenje koje bi raseljene dodatno oštetilo. Kao primer loše prakse, navodi oko 9.000 građana koji su, po njegovim rečima, prihvatili ponude i na kraju izgubili prava.

Ratna šteta, zahtevi i društveni dijalog

Bosnić takođe podiže pitanje ratne štete, ističući da Srbi koji su investirali i živeli u Hrvatskoj do sada nisu naplatili štete i da je neprihvatljivo da Hrvatska istovremeno traži odštetu za svoje objekte dok ne rešava štetu nanetu Srbima. Predlaže da sve teme budu stavljene na dnevni red, ali bez euforije — traži postupnost, pravnu preciznost i ispravno utvrđivanje obaveza.

U političkom kontekstu, on kritikuje dvostruke standarde u odnosima EU prema Zagrebu i Beogradu, i dodaje da je prečesto tolerisano veličanje operacija „Oluja“ i „Bljesak“ kao oslobađajućih akcija, umesto da se jasno nazovu etničkim progonima koji podsećaju na politike iz perioda NDH i posleratnih godina.

Građanske inicijative i dalji koraci

Bosnić navodi da su civilne inicijative aktivne: „Pokret Srba Krajisnika" prikupio je oko 20.000 potpisa, dok su Udruženje logoraša Jasenovca i potomaka ranije skupili 58.000 potpisa. Plan je da u narednim danima podnesu zahtev za prijem predsedniku Skupštine Srbije kako bi započeli inicijalne razgovore i pokrenuli širi društveni dijalog u koji bi bila uključena crkva, SANU i predstavnici naroda.

Bosnić naglašava da ne želi da ovo postane dnevno-političko pitanje, već da se traži trajno i pravno rešavanje problema, uz jasno prepoznavanje odgovornosti i pravde za žrtve.

Jasenovac, Tompson i optužbe na račun hrvatskih vlasti

U vezi sa odnosom hrvatske države prema nasleđu NDH, Bosnić ukazuje da se pitanje Jasenovca ne sme reducirati na emotivno predstavljanje: po njegovom tumačenju, genocid nad Srbima nije ograničen na jedno mesto i to treba jasno priznati i procesuirati. Takođe, on je komentarisao i nedavni nastup muzičara Tompsona u Zagrebu kao pokazatelj da institucije u nekim trenucima podržavaju ili barem ne sankcionišu elemente koji afirmišu politiku NDH.

Zaključak: Bosnić poziva na kombinaciju pravnih postupaka (korišćenje Bečkog sporazuma, zahtevi za ratnu odštetu), političke strategije (usvajanje rezolucije o ustaškom genocidu) i šireg društvenog dijaloga kako bi se trajno zaštitila prava raseljenih Srba iz Hrvatske.