Predsednik Trump razmatra ograničene udare na Iran dok SAD pojačavaju vojno prisustvo u regionu. Pravni stručnjak David Janovsky kaže da bez aktuelne i neposredne pretnje predsednik nema ustavno jedinstveno ovlašćenje za samostalne napade. Janovsky ocenjuje da bi udar predstavljao čin rata koji, prema Ustavu SAD, zahteva odobrenje Kongresa i poziva na hitnu zakonodavnu reakciju.
Da Li Bi Rat Protiv Irana Bio Legalan? Pravni Stručnjak Objašnjava
Predsednik Donald Trump izjavio je da razmatra ograničene vojne udare protiv Irana dok SAD pojačavaju prisustvo na Bliskom istoku — dva nosača aviona su već raspoređena, a USS Gerald R. Ford je, prema podacima za praćenje pomorskog saobraćaja, stigao ili je uočen u blizini Sredozemnog mora.
U četvrtak je Trump Teheranu dao rok od 10 do 15 dana da postigne dogovor o nuklearnom programu, uz upozorenje da bi u suprotnom usledile „zaista loše stvari“. Predlog dodatnog vojnog delovanja usledio je i nakon oštre represije protiv protesta u Iranu, koju su izveštaji ocenili kao izuzetno krvavu.
Sjedinjene Države su, kako se navodi, zajedno sa izraelskim snagama učestvovale u napadu u junu prethodne godine koji je pogodio tri iranska nuklearne lokacije; nakon te akcije, Trump je tvrdio da su iranski objekti za obogaćivanje uranijuma bili „completely and totally obliterated“.
Unutrašnja kritika se brzo pojavila: republikanski poslanici Rep. Thomas Massie i Rep. Ro Khanna najavili su da će podneti rezoluciju po Zakonu o ratnim ovlašćenjima (War Powers) kako bi zabranili predsedniku da bez odobrenja Kongresa preduzme vojnu akciju protiv Irana. Massie je na platformi X napisao da Kongres mora glasati o ratu u skladu sa Ustavom SAD.
Šta Kaže Pravni Stručnjak?
David Janovsky, vršilac dužnosti direktora The Constitution Project pri Project on Government Oversight, TIME-u je objasnio pravne okvire i rizike takvog poteza.
„Kratak odgovor je ne. Nema naznaka da postoji okolnost koja bi predsedniku dala jedinstveno ovlašćenje da samostalno naredi vojnu akciju — osim u slučaju stvarne i neposredne hitnosti, kao što je aktuelan napad koji treba odbiti.“
Janovsky objašnjava da Ustav Sjedinjenih Država daje Kongresu isključivo pravo da objavi rat, a da bi samoinicijativni udari protiv suverene države u normalnim okolnostima predstavljali „čin rata“ koji bi zahtevao izričito odobrenje Kongresa.
On ocenjuje da prethodni udari 2025. nisu bili pravno opravdani i da se slično pravno tumačenje može primeniti i sada, jer se administrativna odbrana oslanjala na širi pojam predsedničkog „ugrađenog ovlašćenja“ i na tvrđenje o kolektivnoj samoodbrani sa Izraelom — tumačenje koje, po Janovskom, zahteva mnogo neposredniju pretnju nego što je prisutno danas.
Janovsky ističe da bi jasna i preemptivna odluka Kongresa (npr. rezolucija koja bi zabranila predsedniku takve udare) imala dvojaki efekat: pravno bi otežala administrativno „kreativno“ tumačenje ovlašćenja i politički bi smanjila spremnost izvršne vlasti da krene u akciju ukoliko nema šire podrške. Takođe bi uticalo na stavove vojnih pravnika koji bi morali da pregledaju i odobre svako naređenje za udar.
Na kraju, Janovsky upozorava na dugoročan ustavni problem: tokom decenija izvršna vlast je širila svoja ovlašćenja uz prećutnu saglasnost ili pasivnost Kongresa. Pokušaj iz 2025. da se kroz rezoluciju ograniče ovlašćenja nije uspeo delom zbog procene da su tadašnji udari bili „jednokratni“. Ponovni razvoj događaja, smatra on, jasno pokazuje potrebu za hitnom i jasnom reakcijom zakonodavne vlasti.
(Tekst zasnovan na razgovoru i analizama objavljenim u TIME-u.)
Kontakt: letters@time.com
Pomozite nam da budemo bolji.
