Kako zelenjenje Arktika može pokrenuti opasan povratni mehanizam

Močvare treseta možda ne deluju dramatično kao guste šume, ali u jednom pogledu nadmašuju njihovu snagu. Tresetišta u Arktiku i drugim regionima akumuliraju veliki rastinjski materijal koji se sporo raspada i pretvara se u izuzetno koncentrisan ugljenik. Iako zauzimaju samo oko 3% površine Zemlje, tresetišta skladište približno 600 milijardi metričkih tona ugljenika — više nego sve svetske šume zajedno — i stoga su ključni faktor u borbi protiv daljeg zagrevanja planete.

Na prvi pogled, novo istraživanje donosi podsticajnu vest: tresetišta se u Arktiku šire, kako su naučnici i pretpostavljali. Region se zagreva otprilike četiri puta brže od globalnog proseka, a rast temperature uz povećane padavine stvara vlažnije uslove koji usporavaju razgradnju organske materije i podstiču rast vegetacije.

„Jasno je da što su klimatske promene ekstremnije, to je verovatnije da će one osloboditi više ugljenika u atmosferu,“ kaže Angela Gallego-Sala, biogeokemičarka sa University of Exeter i koautorka rada. „Već vidimo da u izuzetno sušnim godinama ova tresetišta bukte u požarima.“

Ovaj proces se vezuje za fenomen poznat kao zelenjenje Arktika. Kako se daleki sever zagreva i gubi led na kopnu i moru, tamnija zemlja i voda apsorbuju više sunčeve energije, što dalje ubrzava zagrevanje. To omogućava severno širenje biljnih vrsta — naročito žbunova i mahovine — koje koriste toplije temperature i povećanu vlažnost. Smanjenje morskog leda dodatno pojačava isparavanje i vlažnost atmosfere, što doprinosi vlažnijim uslovima pogodnim za formiranje treseta.

Istraživanje posebno ističe ulogu sphagnum mahovine: ta mahovina vrlo efikasno zadržava vodu i, čak i kad je mrtva, održava vlažnost tla, stvarajući uslove za dalju akumulaciju treseta. Pošto se treset gomila ispod površine, a ne izdiže poput šume, autori su morali da rade terenske transekte u Arktiku i datuju slojeve po sadržaju ugljenika i olova kako bi rekonstruisali istoriju formiranja tresetišta.

Handley i Gallego-Sala su utvrdile da su tresetišta u poslednjim decenijama zaista u ekspanziji i verovatno zauzimaju veću površinu nego u bilo kom trenutku u poslednja tri veka. Istraživači opisuju proces u kome mala "jezgra" treseta, pod povoljnim uslovima, rastu i spajaju se s drugim jezgrima, stvarajući šire, samoodržive sisteme.

Istovremeno, otapanje permafrosta (stalno zaleđenog tla) oslobađa drevni ugljenik koji je bio zarobljen u ledu, a povlačenje glečera otkriva nove površine pogodne za kolonizaciju treseta. Produženje vegetacione sezone usled zagrevanja daje mahovini više vremena za rast i akumulaciju organske materije.

Međutim, tu je i suprotan rizik: sve češći i intenzivniji toplotni udari uzrokuju sušenje delova arktičkih i borealnih oblasti. To dovodi do masovnih požara koji sagorevaju žbunje, drveće i presušeni treset. Takvi požari mogu tinjati nedeljama ili mesecima, pa čak i nastaviti da gore ispod površine kroz zimu i ponovo se razbuktaju u proleće — zbog čega su nazvani "zombi požari". Ti procesi mogu brzo osloboditi velike količine ugljenika nazad u atmosferu.

Šta je na kocki?

Suštinsko pitanje je ravnoteža: koliko ugljenika nova tresetišta uspevaju da trajno sekuperiraju u zemlji, naspram rizika da isti ugljenik bude brzo oslobođen usled sušenja, požara ili degradacije permafrosta. Odgovor će zavisiti od lokalne hidrologije, klimatskih trendova i učestalosti ekstremnih događaja — i od daljih terenskih istraživanja i praćenja.

Dok naučnici nastavljaju da prate promene, jasno je da tresetišta igraju dvostruku ulogu: s jedne strane važan su rezervoar ugljenika, a s druge potencijalni izvor velikih emisija ukoliko se promene uslovi u Arktiku nastave i intenziviraju.