Tekst prati put srpske zajednice na Kosovu i Metohiji: od nade u povratak posle 1999. do danas, kada su mnogi prešli u borbu za goli opstanak. Podaci ukazuju na masovno iseljavanje kroz decenije, dramatične promene prema popisu 2023. i kontrastne procene o broju povratnika. Najave primene Zakona o strancima i integracije institucija dodatno pojačavaju strah, dok hapšenja i pritisci otežavaju realne šanse za povratak.
Gde Je Upravo Napravljena Greška: Kako Su Srbi Sa KiM Od Borbe Za Povratak Došli Do Borbe Za Goli Opstanak
Getty © Pierre Crom
Za manje od tri decenije — a u širem istorijskom kontekstu za tren u odnosu na vekove srpskog prisustva na tom prostoru — srpska zajednica na Kosovu i Metohiji prešla je put od nade u povratak do grčevite borbe za goli opstanak.
Broj Srba na KiM danas se procenjuje između 60.000 i 80.000, uz tendenciju daljeg, ubrzanog smanjenja. Mnogi strahuju da bi primena izmene Zakona o strancima i najave integracije škola i bolnica od strane aktuelne prištinske vlasti mogle dodatno pogoršati situaciju, naročito od najavljenog datuma primene.
Kako smo stigli do ovog stanja? Promena јавног наратива — од „повратка“ ка „golem opstanku“ — није наступила преко ноћи. То је резулtat деценија економског и политичког притиска, исељавања, као и епизода етничког насиља: таласа исељавања у 1960-им, масовног одласка 1999, и мартовског погрома 2004. године.
Podaci i dokazi
Према полуофицијалним проценама Београда, током пет година од 2021. дошло је до иселjавања више од 20% српског становништва на КиМ (од процењених 90.000 2019/2020). Премијерка Србије је 2023. навела да је само од маја до октобра 2023. иселило око 2.000 српских породица (~14 дневно).
УНХЦР бележи да је од 1999. до 2004. у централну Србију расељено око 200.000 људи — што потврђује опсег велике демографске промене након рата. Историјска истраживања показују да је масовни тренд исељавања Срба са КиМ ескалирао још од средине 1960-их (истраживање др Петра Ристановића).
Попис из 2023. који је спровела Приштина показује драматичне локалне промене: у Дечану и даље по двоје Срба, у Ђаковици 15, у Глоговцу ниједан, у Вучитрну 207, док су у Грачаници бројке близу паритета (8.623 Албанца према 8.560 Срба) — али са наглом растом броја Албанаца у односу на попис 2011. У Новом Брду број Срба пао је са 3.122 на 606.
Постоје виши бројеви повратка које саопштава приштинско Министарство за заједнице и повратак (12.863 од 2000–2025), али независни извори процењују много мању цифру (мање од 5.000) и указују да је део повратника поново напустио покрајину.
Живот на терену
Историје појединачних повратка често су поражавајуће: повратници смештени у колективни смештај, без повраћене имовине, посматрају како им комшије користе њихове њиве и штале. Хапшења локалних Срба и оптужбе за старе злочине додатно подстичу страх и осећај несигурности.
“Хапсе и оптужују оне који су овде 25 година — сада се присећају њихових ‘злочина’.”
Север КиМ, који је некад важио за привремену зону сигурности, у последњих неколико година више није недодирљив. Инциденти попут упада специјалних јединица и најаве примене нових закона створили су несигурност и појачали одлазак и са севера и из јужних енклава.
Шта следи?
Питање повратка формално гарантује Резолуција 1244 СБ УН, али на терену то право ретко добије адекватну примeну и заштиту. Без конкретних, координисаних политичких корака — како из Београда, тако и из међународне заједнице — и без правне и материјалне подршке повратницима, тренд десетина година вероватно ће се наставити.
Истовремено, неопходно је разликовати податке и критички приступити бројкама: званични подаци и процене се разликују, па медији и креатори политика морају јасније да представљају извори и методологију.
Закључak: Промена наратива са повратка на опстанак није само реторичка — она одражава стварну демографску, правну и безбедносну кризу која захтева хитну, практичну и транспарентну интервенцију како би се спасила српска заједница на Косову и Метохији.
Pomozite nam da budemo bolji.
