Tim sa Johns Hopkins University pokazao je da Deinococcus radiodurans može preživeti udare pri pritiscima do 2,4 GPa — sa stopama preživljavanja od 95–97% u nekim testovima i oko 60% pri najvišem pritisku. Eksperiment je precizno kontrolisao položaj ćelija, otkrivši da nagli pad pritiska izaziva najveću štetu. Nalazi pojačavaju raspravu o lithopanspermiji i imaju implikacije za planetarnu zaštitu, posebno u kontekstu Marsa i Phobosa.
Mikrobi Na Granici Svemira: Bakterija Preživela Udare Do 2,4 GPa — Šta To Znači Za Lithopanspermiju?
Lithopanspermia is the idea that that alien life might be able to migrate between worlds sealed inside rocks knocked loose by asteroids or comets. - Mark Garlick / Science Photo Library / Getty Images illustration
Naučnici sa Johns Hopkins University otkrili su da izdržljivi mikroorganizam Deinococcus radiodurans može izdržati pritiske dovoljno snažne da bi razbile stenu. Rezultati ovog kontrolisanog eksperimenta pokreću nova pitanja o tome koliko je verovatno da život može preći između planeta zatvoren u komadu stene izbačenom udarom asteroida.
Kako je urađen eksperiment
Doktorska studentkinja Lily Zhao koristila je sobom veličine gasni top koji je gurao čeličnu ploču u pažljivo pripremljen, tanak sloj bakterija. Ćelije su bile filtrirane na tanku membranu i postavljene između dva ultra-polirana čelična lista; zatim je treća ploča udarala u taj sklop pri pritiscima do 2,4 gigapaskala (GPa) — red veličine desetina hiljada atmosferskih pritisaka.
Za razliku od ranijih studija, Hopkins tim je precizno kontrolisao položaj ćelija u uzorku, što je omogućilo tačnije određivanje pritiskâ kojima su pojedinačne ćelije bile izložene.
Rezultati
Iznenađujuće, mnoge ćelije su preživele: u nekim serijama testova stopa preživljavanja iznosila je 95–97%, dok je pri najvišem pritisku koji je oprema izdržala preživelo oko 60% uzoraka. Iako su spoljašnji omotači nekih ćelija oštećeni i došlo je do povreda DNK i proteina, ćelije su se u roku od nekoliko sati aktivirale u režimu popravke i počele normalno da rastu.
NASA's Perseverance rover on Mars captures an eclipse of Phobos crossing in front of the sun.
Modeliranje je pokazalo da najveću štetu ne prouzrokuje samo sabijanje, već nagli pad pritiska posle udara — upravo trenutak rasterećenja izaziva kritične naprezanja na ćelijskoj strukturi.
Zašto je ovo važno
Iako istraživanje ne dokazuje da je lithopanspermija (prenosenje života između nebeskih tela u steni) zaista ostvarena u prirodi, ono značajno menja procenu verovatnoće takvog događaja. Rezultati sugerišu da bi mikrobni život mogao preživeti i ekstremne uslove izbacivanja sa površine planete — što je jedna od ključnih faza putovanja zatvorenog u meteoru.
Rad ima i praktične implikacije za planetarnu zaštitu: otporne vrste mogu otežati pokušaje čiste detekcije izvornog života na Marsu ili njegovim mesecima. Istraživači smatraju da bi, u svetlu ovih podataka, tela poput Phobosa mogla zaslužiti strožije mere zaštite protiv kontaminacije.
Zaključak
"Mikroorganizmi su izuzetno izdržljivi," kaže Hopkinsova mikrobiološkinja Jocelyne DiRuggiero. "Ako ikada pronađemo život van Zemlje, velika je verovatnoća da će to biti mikroorganizmi."
Eksperiment je finansiran od strane NASA i objavljen u časopisu PNAS Nexus; iako je krajnji niz izloženosti koje život treba da preživi (dugotrajno izlaganje svemirskim uslovima, radijaciji, toploti prilikom reenterovanja itd.) i dalje zahtevan, ova studija otvara vrata za novu procenu šansi da život putuje između planeta.
Izvor: adaptirano iz izveštaja objavljenih na Mashable i naučnim radom tima sa Johns Hopkins University; studiju je finansirala NASA i objavljena je u PNAS Nexus.
Pomozite nam da budemo bolji.
