Izgnani iranski demonstranti u iračkom Kurdistanu opisuju brutalnu represiju tokom protesta i strah da za svoje porodice koje su ostale u Iranu. Farhad Sheikhi i Aresto Pasbar pretrpeli su hapšenja, torturu ili teške povrede, a neki su sada odlučili da se priključe kurdskim borcima uprkos riziku. Porodice izgnanih traže pravdu i osvetu za poginule i pogubljene, dok prekidi interneta i regionalni napadi dodatno komplikuju situaciju.
Izgnani Iranci Opisuju „Pakao“ Protesta: Strah, Gubitak i Potraga za Pravdom
Farhad Sheikhi, an Iranian Kurd fled to Iraq after a deadly crackdown on protesters in January (Ozan KOSE)(Ozan KOSE/AFP/AFP)
Iranski aktivisti koji su pobegli u irački Kurdistan opisuju brutalnu represiju tokom protesta i strah za porodice koje su ostale u Iranu. Mnogi od njih su pretrpeli hapšenja, mučenja ili teške telesne povrede, a sada iz egzila prate i rastuću regionalnu napetost dok vazdušne udare pogađaju njihove zavičaje.
Iz prve ruke: fotografije i sećanja
Farhad Sheikhi (34), iranski Kurd koji sada živi u Sulaimaniyahu, kaže da je "bukvalno video pakao" dok je snimao fotografije tela i krvavih scena tokom protesta. Zbog obustave interneta u Iranu on se oslanja na prijatelja koji povremeno uspeva da se poveže i javi mu vesti o porodici.
„Zove mog oca i kaže mi kako su. To je jedini način na koji dobijam vesti o njima”, kaže Sheikhi. Povratak u Iran mu više nije opcija — umesto toga sanja da ode u Nemačku i nastavi studije prava.
Represija i posledice
Sheikhi i drugi svedoče o masovnoj represiji tokom protesta, koju su dokumentovale i organizacije za ljudska prava, navodeći da su stotine — pa i hiljade — ljudi izgubile živote u obračunima sa sigurnosnim snagama. Nakon hapšenja u više navrata i torture 2022, Sheikhi je ostao sa oštećenjem sluha, ali je uprkos tome učestvovao i u narednim talasima protesta.
„Represija nad ljudima, pokolj, bila je masovna. Video sam to svojim očima.”
Sudbine proteranih
Aresto Pasbar (38) ranjen je tokom protesta 2022. i izgubio je vid na levom oku. Nakon pet operacija, pobegao je prvo u Tursku, a potom je 2023. dobio azil u Nemačkoj. Kada je eskalirao sukob u regionu, odlučio je da napusti bezbednost azila i priključi se iranskim kurdskim borcima u iračkom Kurdistanu.
„U srcu nisam mogao da ostanem u tom komforu i samo posmatram kako se moj narod potiskuje”, kaže Pasbar, svestan rizika da možda više nikada neće videti suprugu i dve ćerke.
Porodice koje traže pravdu
Amina Kadri opisuje ličnu tragediju: suprug Ikbal, pripadnik izgnane kurdske oružane grupe, ubijen je blizu iračko-iranske granice, a prema tvrdnjama svedoka napadači su pobegli prema Iranu. Nekoliko nedelja kasnije njen najstariji sin u Iranu je pogubljen u slučaju koji ona smatra nameštenim.
„Više me nije briga šta će se desiti sa mnom. Moj život nema veću vrednost od života mog sina ili muža”, kaže Kadri, koja sada želi pad Islamske Republike i „osvetu za krv” poginulih i pogubljenih.
Širi kontekst
Dok izgnanici u iračkom Kurdistanu prate i posledice međunarodnih udara na region, mnogi ostaju nemoćni pred prekidima komunikacija i stanjem svojih porodica u Iranu. Ovo je priča o gubitku, otporu i potrazi za pravdom koju i dalje prate rizici progonstva i prekograničnih sukoba.
Izvori: AFP i svedočenja iz egzila.
Pomozite nam da budemo bolji.
