U vizantijskom manastiru blizu Starog Grada Jerusalima pronađeni su ostaci askete omotani lancima, datovani između 350. i 650. godine n.e. Od raspoloživih uzoraka ostali su samo tri pršljena i jedan zub, a analiza proteina amelogenina u gleđi ukazala je na odsustvo Y‑povezanog oblika (AmelY). To sugeriše da su ostaci vrlo verovatno ženskog pola, što dovodi u pitanje dosadašnju pretpostavku da su ekstremne oblike asketizma praktikovali gotovo isključivo muškarci.
Ostaci askete omotane lancima kod Jerusalima: zub ukazuje na verovatno ženu i menja ranije pretpostavke
Arheolozi su u blizini Starog Grada Jerusalima iskopali ostatke osobe iz vizantijskog perioda (otprilike 350–650. godine n.e.) čije su kosti bile omotane lancima — jasan pokazatelj izuzetno stroge forme asketizma. Od skeleta su ostala samo tri pršljena i jedan zub, ali upravo je analiza zubne gleđi donela neočekivan rezultat.
Metod i rezultat
Zbog starosti i lošeg očuvanja ostataka DNK analiza nije bila izvodljiva. Istraživači su primenili metodu zasnovanu na detekciji proteina amelogenina u gleđi zuba — pristup koji je ranije razvijen za određivanje pola kod drevnih životinja. Amelogenin ima verzije povezane sa X i sa Y hromozomom (AmelX i AmelY); prisustvo AmelY ukazuje na biološki muški uzorak.
U analiziranom zubu istraživači nisu detektovali Y-povezani amelogenin (AmelY), pa su zaključili da su ostaci „veoma verovatno“ ženskog pola. Autori rada naglašavaju oprez: moguće je da je AmelY bio prisutan ali se tokom ~1.600 godina degradirao i nije sačuvan dovoljno da bude detektovan.
Zašto je otkriće važno
Dosadašnja historiografska i popularna predstava često je prikazivala ekstremne oblike asketizma (lančanje, samokažnjavanje, život na stubovima itd.) gotovo isključivo kao mušku praksu u vizantijskom svetu. Rad objavljen u Journal of Archaeological Science predstavlja, kako autori navode, "prvi čvrst dokaz" da su i žene u ranoj hrišćanskoj zajednici praktikovale samokažnjavanje u najozbiljnijim oblicima.
Ovo otkriće podstiče preispitivanje tradicionalnih pretpostavki o polu i pobožnosti u ranom hrišćanstvu i otvara prostor za detaljnija istraživanja o raznolikosti duhovnih praksi u Vizantiji.
Istorijski i kulturni kontekst
Ekstremni asketizam zabeležen je još od II veka: dok su neki crkveni autoriteti (npr. Barsanufije i Jovan Prorok) osuđivali samokažnjavanje, drugi primeri — kao što je Simeon Stilita koji je proveo decenije na stubu — ostali su u književnosti i umetnosti. U modernoj kulturi tema se povremeno pojavljuje (npr. lik Silasa u romanu Da Vinčiјev kod), ali su arheološki dokazi za učešće žena u takvim praksama do sada bili oskudni.
Autori rada zaključuju da nalaz "proširuje naše razumevanje ko je smeo i mogao da učestvuje u najekstremnijim formama pobožnosti u ranom hrišćanstvu."
Izvor: studija u Journal of Archaeological Science, u saradnji sa Biography.com i izveštajima medija. Nalaz je važan jer pokazuje kako nove bioarheološke metode menjaju istorijske narative čak i kada je fizički materijal ograničen.
Pomozite nam da budemo bolji.
