Nova studija otkriva da se magmatski rezervoar ispod Kikai kaldere — mesta najveće poznate holocenske erupcije pre 7.300 godina — polako ponovo puni. Podvodna seizmička merenja identifikovala su veliki, plitak rezervoar čiji je današnji sastav magme različit od materijala iz Akahoya erupcije, što ukazuje na nedavnu reinjekciju magme. Nalazi takođe potvrđuju formiranje lave dome u poslednjih ~3.900 godina i vode ka novom modelu ponovnog punjenja magmatskih rezervoara, što može poboljšati praćenje i predviđanje velikih kaldernih erupcija.
Jedan od Najeksplozivnijih Vulkanа na Zemlji Polako Se Puni Magmom — Šta To Znači?
The Kikai Caldera. (Seama Nobukazu/CC BY 4.0)
Pre oko 7.300 godina, vulkan Kikai pored ostrva Kjušu u Japanu izveo je Akahoya erupciju — događaj koji se smatra najvećom poznatom erupcijom u holocenu, geološkom periodu u kojem i danas živimo. Nova studija pokazuje da se ogroman magmatski rezervoar ispod kaldere sada polako ponovo puni, što daje važne tragove o dugoročnim ciklusima velikih kaldera i poboljšava naše mogućnosti praćenja i ranog upozoravanja.
Šta su istraživači otkrili?
Istraživači sa Kobe University i Japan Agency for Marine-Earth Science and Technology sproveli su sistematska podvodna seizmička merenja koristeći air-gun nizove i desetine seizmometara postavljenih na morskom dnu. Analiza seizmičkih talasa otkrila je veliki, plitak magmatski rezervoar za koji se čini da je napajao Akahoya erupciju.
Subscribe to ScienceAlert's free fact-checked newsletter
Ipak, hemijske analize ukazuju da današnja magma u rezervoaru nije jednostavno "ostatak" iz Akahoya događaja — njena hemijska struktura se razlikuje, što sugeriše da je reč o novoj, relativno nedavno injektovanoj magmi. Dodatno, prethodna istraživanja ukazuju na formiranje lave dome u kalderi tokom poslednjih ~3.900 godina.
Zašto je to važno?
Akahoya je tokom erupcije izbacio približno 160 km³ gustog stenskog ekvivalenta — više od 11 puta obima Novarupte iz 1912. i 32 puta obima Pinatuba iz 1991. Piroklastični tokovi su se kretali i do 150 km, dok je tefra prekrila velike površine Japana i Korejskog poluostrva. Iako Kikai nije imao erupciju tog razmera u poslednjih nekoliko milenijuma, njegovo ponovno punjenje pokazuje da veliki kalderni sistemi mogu proći kroz duge cikluse akumulacije i reinjekcije magme.
Results of this study and a previous study, in four distinct phases. (A. Nagaya et al.,Comm. Earth & Env.,2026/CC BY 4.0)
"Moramo da razumemo kako se tako velike količine magme mogu akumulirati da bismo shvatili kako dolazi do velikih kaldernih erupcija," kaže Seama Nobukazu, koautor studije i geofizičar sa Kobe University.
Podvodna lokacija Kikai kaldere donekle otežava direktan pristup, ali istovremeno čuva sedimentne zapise i omogućava široke, sistematske seizmičke i geofizičke studije koje su omogućile ova otkrića. Na osnovu podataka, istraživači predlažu opšti model reinjekcije magme koji bi mogao objasniti kako velike, plitke rezerve nastaju ispod drugih mega-kaldera poput Yellowstonea i Tobe.
Metode i perspektiva
Tim je koristio kontrolišane seizmičke izvore (air-gun) i mrežu morskih seizmometara kako bi mapirao brzinu seizmičkih talasa i dobio sliku unutrašnje strukture kore i magmatskog tela. Ovakve metode pomažu da se razlikuju stare i novoinjektovane magmatske telo i da se utvrdi širenje i dubina rezervoara.
Zaključak: Nalazi doprinose razumevanju dugoročnih ciklusa velikih kaldera i nude praktične smernice za unapređenje praćenja ključnih indikatora koji bi mogli ukazati na približavanje budućih velikih erupcija. Studija je objavljena u časopisu Communications Earth & Environment.
Napomena: Zbog globalne važnosti ovakvih geoloških događaja, rezultati su relevantni i za čitaoce u Srbiji zainteresovane za prirodne rizike i naučna otkrića.
Pomozite nam da budemo bolji.
