Džibuti, zemlja sa manje od milion stanovnika, postala je centar svetske vojno-strateške prisutnosti zahvaljujući položaju uz Bab-el-Mandeb — prolaz kroz koji prolazi oko 12% svetske trgovine i ~90% Evro-Azijskog internetskog saobraćaja. Država naplaćuje zakup stranih baza i prihvata infrastrukturne investicije, posebno iz Kine, ali prihodi slabo dospevaju do većine stanovništva. Rast regionalne konkurencije i bezbednosne pretnje dodatno komplikuju budućnost Džibutija kao „prostora stabilnosti”.
„Naša geografija je nafta“: Kako Džibuti Zgrće Prihode I Moć Kao Dom Najgušće Mreže Stranih Baza
(Al Jazeera)
Džibuti, država sa manje od milion stanovnika i bez značajnih prirodnih resursa, postala je najgušća koncentracija stranih vojnih baza na svetu. Duž njegove obale, u razmaku od nekoliko kilometara, nalaze se objekti Sjedinjenih Država, Kine, Francuske, Japana i Italije — zbog čega su geopolitičke tenzije i trgovinski putevi ove male države dobili međunarodni značaj.
Zašto je Džibuti strateški važan
Ključ leži u pomorskoj „grlu boce“ neposredno pored njegove obale: Bab-el-Mandeb — Kapija suza. Ovaj uski prolaz je na najužem mestu širok oko 30 kilometara; kroz njega dnevno prolazi približno 12% svetske pomorske trgovine, dok oko 90% internet kapaciteta između Evrope i Azije koristi podmorske kablove položene duž iste rute. Zbog veze sa Sueckim kanalom i rutama ka Indopacifiku, oblast je geostrateški centar za trgovinu, energiju i komunikacione mreže.
Baze, novac i infrastruktura
Nakon napada 11. septembra 2001. SAD su tražile forward baze u istočnoj Africi i izabrale Džibuti. Camp Lemonnier, bivša baza Francuske strane legije na periferiji Džibuti Sitija, postala je sedište zadatka Africom-a za Rog Afrike i ostala je jedina stalna američka baza na afričkom kontinentu, dom za više od 4.000 pripadnika osoblja.
Francuska je zadržala svoje prisustvo još iz kolonijalnog doba; predsednik Emmanuel Macron je Džibuti opisao kao „srce“ francuske indopacifičke strategije, a bilateralni sporazum o odbrani obnovljen je 2024. godine. Talasi piraterije kraj Somalije krajem 2000-ih privukli su Japan i Italiju, a zatim i Kinu.
"Mnoge zemlje sa vojnim bazama u Džibutiju ističu da štite svoje komercijalne i investicione interese", rekao je predsednik Džibutija u intervjuu 2024. za Asharq Al-Awsat.
Još 2017. finansijski ministar Ilyas Dawaleh objasnio je cenovnik: SAD su, prema navodima, plaćale 65 miliona dolara godišnje, Francuska 30 miliona, Kina 20 miliona, dok su Italija i Japan plaćali nešto više od 3 miliona dolara svaka. Džibutijci često kažu da je „naša geografija naš glavni nacionalni resurs — kao nafta za države Zaliva”.
Model „prostor za gotovinu“ često je praćen infrastrukturnim paketima. Otvaranje kineske baze prati paket ulaganja koji je uključivao železnicu i pristupne projekte koji povezuju Etiopiju s obalom preko Džibutija — ruta kojom prolazi oko 85% trgovine Etiopije, a procenjuje se da usluge za etiopsku trgovinu čine veliki deo BDP-a Džibutija.
US military aircraft as seen at the US military base, Camp Lemonnier, in Djibouti [File: Getty]
Regionalne tenzije i bezbednosni izazovi
Crveno more i Bab-el-Mandeb više nisu siguran i pouzdan prolaz. Između kraja 2023. i prekida neprijateljstava u sukobu oko Gaze krajem 2025. godine, jemenski Huti su izveli preko 520 napada usmerenih na najmanje 176 brodova, po podacima ACLED-a. Prema UNCTAD-ovom izveštaju Review of Maritime Transport 2025, ukupna tonaža kroz Suecki kanal ostala je značajno niža — oko 70% ispod nivoa iz 2023. stanja u maju 2025.
Ovakva nestabilnost pojačava važnost Džibutija kao "sigurnog utočišta" u regionu, ali istovremeno stimuliše i snažniju regionalnu konkurenciju: Somaliland nudi luku Berbera kao alternativu, dok Rusija pokušava da oživi sporazum sa Sudanom radi uspostavljanja pomorske baze na Crvenom moru.
Unutrašnje posledice i političke kontroverze
Iako prihodi od zakupa baza pune državni budžet i omogućavaju ulaganja u infrastrukturu, domaćinstva to često ne osećaju. Zvanična nezaposlenost se procenjuje na gotovo 40%, dok više od 20% stanovništva živi u ekstremnom siromaštvu. Kritičari, uključujući regionalne analitičare, navode da su prihodi od baza pretežno „rentni“ i ne prelaze u široku lokalnu zaposlenost.
Djibouti President Ismail Omar Guelleh [File: Eduardo Soteras/AFP]
Na političkom planu, predsednik Ismail Omar Guelleh je na vlasti od 1999. i iskoristio je strateški položaj zemlje kako bi konsolidovao vlast: ukinut je limit mandata 2010, pobedio je na izborima 2021. sa ogromnim procentom glasova, a ranije su uklonjene i starosne barijere za predsedničku funkciju. Kritičari tvrde da strani vojnici i ugovori podržavaju postojeći režim, dok vlast ističe stabilnost i ekonomske koristi.
Šta sledi za Džibuti?
Džibuti balansira između potražnje velikih sila i potrebe za domaćom ekonomskom oporavkom. Ako sposobnost države da funkcioniše kao "prostor stabilnosti" oslabi, njena privlačnost za trgovinu i geopolitičke investicije može opasti, što bi ugrozilo i državni prihod i regionalni uticaj. Za male zemlje poput Džibutija, rizik je dvostruk: prikupiti kratkoročne prihode od stranih baza ili graditi dugoročnu ekonomsku inkluziju za svoje građane.
Zaključak: Džibuti je primer male države kojoj geografija donosi nesrazmeran međunarodni značaj. Prihodi i investicije su očigledni, ali izazovi siromaštva, nezaposlenosti i rastuće regionalne konkurencije pokazuju da pozicija „strateškog čvorišta" nije bez troškova ni rizika.
Pomozite nam da budemo bolji.
