Reinterpretacija Keplerove skice iz 1607. otkriva da je on verovatno zabeležio sunčeve pege, a ne tranzit Merkura. Tim sa Nagoya University utvrdio je da posmatranje pripada kraju Solarnog ciklusa -13, čime je prelazni period sužen na 1607–1610. To sugeriše da je Sunce tada imalo tipičan 11-godišnji ciklus i daje važan kontekst za razumevanje kasnijeg Maunderovog minimuma (1645–1715).
Keplerova skica iz 1607. otkriva ključ za razumevanje Maunderovog minimuma
How This 400-Year-Old Error Solved a Solar MysteryTetra Images - Getty Images
Sunce deluje kao nepromenljiva konstanta: fuzija vodonika na našoj zvezdi traje milijardama godina. Ipak, u okviru ljudskog veka Sunčevo magnetno polje prolazi kroz više 11-godišnjih ciklusa koji utiču na pojavu sunčevih pega, baklji i drugih manifestacija solarne aktivnosti.
Jedna od najvećih zagonetki u istoriji solarne fizike je Maunderov minimum — produženi period izrazito niske aktivnosti između 1645. i 1715. godine. Razumevanje uzroka i početka tog dugotrajnog pada aktivnosti zahteva dobre podatke iz neposrednog prethodnog perioda, ali teleskopska zabeležavanja Sunca iz ranog 17. veka su retka.
Upravo zato je važno ponovno čitanje zapisa nemačkog astronoma Johannesa Keplera. Poznat po zakonima planetarnog kretanja, Kepler je 1607. pomoću camera obscura napravio crtež koji je dugo tumačen kao tranzit Merkura. Međutim, tim sa Nagoya University (Japan) objavio je 2024. u The Astrophysical Journal Letters da je reč o skici sunčevih pega, ne tranzitu planeta.
Šta su istraživači uradili? Autori, predvođeni Hisashijem Hayakawom, precizno su datirali Keplerovo posmatranje i rekonstruisali heliografski položaj i nagib zabeleženih formacija na Sunčevoj površini. Time su uspeli da utvrde da posmatranje najverovatnije potiče sa kraja Solarnog ciklusa -13, a ne sa početka -14, što su ranije rekonstrukcije ostavile neizvesnim.
Do sada su se naučnici u velikoj meri oslanjali na izmene u sadržaju ugljenika-14 u godovima drveća kao indikator solarne aktivnosti: viša solarna aktivnost dovodi do smanjene proizvodnje kosmičkih izotopa u atmosferi. Međutim, takve rekonstrukcije same po sebi daju kontradiktorne procene dužine i položaja ciklusa u ranom 17. veku. Instrumentalni zapis poput Keplerovog daje direktniji i vredan podatak koji pomaže da se vremenski prozor prelaza suzi.
"Ovo je najstariji skicirani zapis sunčevih pega napravljen instrumentalnim posmatranjem i projekcijom," rekao je Hisashi Hayakawa. "Zapis je dosad bio razmatran uglavnom u istorijskom kontekstu i nije korišćen za kvantitativne analize solarnih ciklusa 17. veka."
Na osnovu Keplerove skice i kasnijih teleskopskih zapisa, tim je suzio prelazni period između ciklusa na 1607–1610. Zaključak je da je Sunce u tom trenutku pokazivalo tipičan 11-godišnji ciklus, što postavlja važan kontekst za razumevanje kako je u narednim decenijama došlo do prelaska ka Maunderovom minimumu.
Zašto je to važno? Kombinovanjem ranih instrumentalnih zabeležaka i prirodnih arkiva (kao što su godovi drveća) naučnici mogu preciznije rekonstruisati rane solarne cikluse. Takve rekonstrukcije poboljšavaju naše razumevanje dugoročnih promena Sunčeve aktivnosti i njihovih mogućih posledica po klimu i kosmičko okruženje Zemlje.
Keplerovi crteži, koji prethode opsežnim teleskopskim zapisima od 1610. godine, sada dobijaju novu naučnu vrednost i pokazuju koliko čak i fragmentarni istorijski zapisi mogu biti značajni za modernu nauku.
Pomozite nam da budemo bolji.
