Otkazivanje državnog centra za raseljene u bejrutskoj Karantini izazvalo je javni uprostor i ponovo otvorilo rane iz perioda građanskog rata. Protivljenje je kombinacija praktičnih zabrinutosti i otvoreno sektaških motiva, s delom lokalnog stanovništva koji odbacuje prijem pretežno šiitskih raseljenih. Strah od napada i povezanost raseljenih s Hezbolahom dodatno pogoršavaju polarizaciju, dok humanitarni centri poput Offre Joie nastoje da pruže siguran smeštaj i osnovne usluge.
Otkazan Centar za Raseljene u Karantini: Sektaške Tenzije i Strah Od Napada
A boy sits next to a fire outside his family's tent at a temporary encampment for displaced people in Beirut, Lebanon, April 1, 2026 [File: Adnan Abidi/Reuters]
Bejrut, Liban — Krajem marta planirani državni centar za raseljene u bejrutskom kvartu Karantina poništen je nakon javnog protivljenja koje je spojilo praktične brige i otvorene sektaške motive.
Razlozi protivljenja
Protivljenje je navodno proizašlo iz kombinacije prigovora na pojačan saobraćaj i zdravstvene rizike, ali su mnogi protesti imali i jasnu sektašku dimenziju. Deo hrišćanskog stanovništva Karantine predvodio je otpor protiv smeštanja raseljenih, koji su pretežno šiitske veroispovesti, pozivajući se na demografske razloge i koristeći parole koje podsećaju na retoriku iz perioda građanskog rata (1975–1990).
Bezbednosni strahovi i polarizacija
Jedan od glavnih izvora napetosti predstavlja bojazan da bi raseljeni mogli postati meta izraelskih operacija, što je dovelo mnoge lokalne stanovnike u uverenje da prihvatanje tih ljudi može povećati rizik po njihove domove. U zemlji postoji duboka polarizacija oko rata: pristalice Hezbolaha tvrde da je ta grupa izbegavala širi sukob 15 meseci, dok kritičari optužuju Hezbolah za provociranje Izraela nakon napada 2. marta — događaja koji je bio povod za masovno raseljavanje, procenjuje se oko 1,2 miliona ljudi.
Istorijsko pamćenje Karantine
Karantina nosi tešku istoriju iz vremena građanskog rata. Pre rata, četvrt je bila jedno od siromašnijih područja Bejruta sa etnički i verski mešovitom populacijom — hrišćanima, sunitima, Jermenima, Kurdima i radnicima iz Sirije i Egipta.
U početku rata, desničarske snage Falange sprovele su kampanju proterivanja muslimanskih zajednica, što je kulminiralo masakrom u Karantini 1976. Diala Lteif iz Margaret Anstee Centra za globalne studije procenjuje da je broj žrtava verovatno između 1.000 i 3.000, dok su preželi proterani u oblasti koje su tokom rata postale pretežno muslimanski Zapadni Bejrut.
Diala Lteif: „Logika da oblasti treba da budu segregirane ista je logika koja je motivisala masakr u Karantini. Interesantno je kako iste snage danas ukazuju na opasnost, iako su one tada bile izvor nasilja."
Kampanja protiv centra i uloga medija
Prema izvorima upoznatim sa planom, uključujući radnika međunarodne humanitarne organizacije koji je govorio pod uslovom anonimnosti, kampanja protiv centra započela je na društvenim mrežama i potom je preuzeta i pojačana od strane određenih libanskih medija i desničarskih hrišćanskih političkih partija.
U takvom kontekstu retorika protiv raseljenih lako se prepliće sa sećanjem na ratne traume, produbljujući međuzajedničke sumnje i strahove.
Humanitarna situacija u Karantini
Disaster Risk Management Unit, pod kancelarijom libanskog premijera, saopštila je da je lokacija za centar bila pripremana kao mera predostrožnosti, ali da nije bilo planova da se on odmah otvori.
U istoj četvrti već postoji drugi centar za raseljene koji vodi libanska humanitarna organizacija Offre Joie. Taj centar prima oko 1.000 ljudi iz južnog Libana, južnih predgrađa Bejruta i doline Bekaa.
Volonterka Marie Daou kaže da centar funkcioniše bez većih problema: stanari imaju tople obroke, dovoljnu količinu tople vode i određeni red u upravljanju. Neki raseljeni učestvuju u radu centra i pomažu u sopstvenoj organizaciji, a bezbednosne službe prate evidenciju prisutnih.
Marie Daou: „U našem centru imamo red, dovoljno tople vode i solidne obroke — bolje uslove nego u mnogim drugim privremenim smeštajima u Bejrutu i širom zemlje."
Lični glasovi
Nadine (30), raseljena iz Burj al-Barajneha, došla je u centar u Karantini sa petoro braće i sestara. Želi da se vrati kući, ali priznaje da trenutno nema bezbedne alternative.
Nadine: „Za sada ostajemo ovde. Ne možete da se vratite tamo jer je opasno, ali sada nigde nije bezbedno. Ipak, neka mesta su bolja od drugih. Bićemo strpljivi. Izdržaćemo."
Zaključak
Otkazivanje centra u Karantini osvetlilo je kako istorijske traume, aktuelni bezbednosni strahovi i sektaška retorika mogu zajednički da blokiraju humanitarne odgovore u kriznim situacijama. Dok jedni pozivaju na oprez iz praktičnih razloga, drugi vide u tome nastavak dugog niza međuzajedničkih podele koje lako mogu da pogoršaju situaciju u zemlji već duboko podeljenoj po političkim i verskim linijama.
Pomozite nam da budemo bolji.
