Astronauti misije Artemis II 6. aprila 2026. postali su prvi ljudi koji su videli totalno pomračenje Sunca iz svemira — prizor koji je trajao oko 54 minuta. Zbog blizine Meseca on je izgledao veći od Sunca, dok je Zemljina reflektovana svetlost (earthshine) nežno osvetljavala mesečev reljef. Iskustvo je izazvalo duboko strahopoštovanje i promenilo percepciju članova posade o Zemlji, vremenu i mestu u univerzumu.
Artemis II: Prvo Totalno Pomračenje Sunca Viđeno Iz Svemira — 54 Minuta Strahopoštovanja
During a total solar eclipse, the Sun is barely visible behind the Moon. Roger Sorensen
Astronauti misije Artemis II tokom aprilske misije 2026. postali su prvi ljudi koji su uočili totalno pomračenje Sunca iz svemira. Taj prizor, drugačiji od onog koji vidimo sa Zemlje, trajao je oko 54 minuta i izazvao je snažno osećanje strahopoštovanja kod posade.
Pomračenje Sunca nastaje kada Mesec prolazi ispred Sunca i, u slučaju totaliteta, potpuno prekrije njegov centralni disk. Sa Zemlje prividni prečnici Sunca i Meseca su otprilike isti, pa kad se centralna svetlost zatamni postaje vidljiva Sunčeva korona — nežne i talasaste zrake spoljne atmosfere Sunca koje su obično previše slabe da bi se videle.
Ja sam Deana L. Weibel, kulturni antropolog koja proučava trenutke strahopoštovanja u kontekstu svemirskih istraživanja. Lično sam prisustvovala totalnim pomračenjima u Nebraski 2017. i Indiani 2024. — tokom drugog događaja period totaliteta trajao je skoro četiri minuta i prizor je delovao gotovo vanzemaljski: talasi difuznog svetla oko mastilno crne praznine na nebu.
Astronauti povremeno dožive ređe verzije ovakvih susreta. U jednom istraživačkom intervjuu koristila sam pseudonim „Jackie“ za razgovor sa astronautkinjom čiji je tim izveo vežbu letenja unutar senke Meseca, produžavajući tako period totaliteta. Jackie je posebno istakla kako je korona delovala živo i promenljivo.
„Nije statična… živa je,“ rekla je Jackie.
6. aprila 2026. članovi posade Artemis II posvedočili su drugačijem tipu pomračenja dok su kružili oko Meseca. U jednom trenutku Mesec je stao između njihovog svemirskog broda i Sunca i, zbog blizine, izgledao je veći od Sunčevog diska — zaklanjajući više njegove površine nego što to vidimo sa Zemlje.
Astronaut Victor Glover opisao je prizor rečima da su „kao da su ušli u naučnu fantastiku“. U kadru je bila i Zemlja: Sunčeva svetlost koja se od nje odbila osvetlila je tamnu stranu Meseca pojavom koju NASA naziva earthshine — prigušeno, meko svetlo slično mesečini. U kombinaciji sa koronom, to je stvorilo sumrak‑sličnu scenu u kojoj su krateri i planinski masivi postali nežno vidljivi.
The Moon during a solar eclipse on April 6, 2026, photographed by one of the Orion spacecraft’s cameras during Artemis II. Earth is reflecting sunlight at the left edge of the Moon, called ‘earthshine.’NASA
Zamislite Sunce sakriveno iza Meseca, sa zamućenom aureolom oko ivica, dok zemaljsko odbijeno svetlo slabo osvetljava reljef Meseca — i to sve traje 54 minuta. To je, bez sumnje, jedno od najneobičnijih pomračenja koje su ikada posmatrane iz ljudske perspektive.
Iako su članovi posade obučeni da zadrže naučni pristup, iskustvo ih je bacio u stanje intenzivnog strahopoštovanja. U direktnim prenosima i izveštajima mogli su se osetiti trenuci kada su govorili da im „mozak ne procesira“ ono što gledaju. Istraživanja pokazuju da ovakvi trenuci divljenja mogu promeniti emocije, razmišljanje i osećaj sopstvenog mesta u univerzumu — efekti koji se često javljaju kod astronauta nakon povratka na Zemlju.
U svojim razgovorima astronauti su navodili konkretne promene: dublje razumevanje krhkosti naše planete, pojačanu znatiželju pri povratku na Zemlju i preispitivanje pojmova vremena i beskonačnosti. Kako je komandant misije Reid Wiseman rekao, prizor je zahtevao „20 novih superlativa”.
Još jedno totalno pomračenje očekuje se 12. avgusta 2026. i biće vidljivo iz Grenlanda, Islanda, Španije i Balearskih ostrva. Posetioci u zapadnoj Španiji i na okolnim ostrvima mogu ga videti nisko na horizontu neposredno pred zalazak Sunca — situacija kada poznata iluzija Meseca može učiniti da on izgleda veći.
Bilo da se posmatra sa Zemlje ili iz svemira, susret sa ovakvom planetarnom dinamikom često vraća ljude u dublje, gotovo intimno osećanje ljudskosti i povezanosti sa univerzumom.
Ovaj tekst je adaptacija članka Deane L. Weibel (Grand Valley State University) objavljenog na The Conversation. Autorka je kulturni antropolog i autor knjige The Ultraview Effect, koja istražuje kako iskustva astronafta oblikuju stavove o strahopoštovanju, skromnosti i istraživanju nepoznatog.
Pomozite nam da budemo bolji.
