Recenzija naučnih radova je ugrožena — jednostavno rešenje koje ima smisla

U poslednje vreme na moj sto je stigao jedan sasvim običan rukopis. Ništa spektakularno — solidan rad koji predstavlja još jedan kamenčić u zidu nauke. Teškoća nije bila u proceni da li zaslužuje mesto u časopisu čiji sam glavni urednik, već u pronalaženju ljudi koji će ga recenzirati. Nakon mesec dana dopisivanja, uspeo sam da nađem dvoje koji su pomogli.

Zašto je problem ozbiljan

Recenzija — proces u kome nezavisni stručnjaci procenjuju naučne radove — predstavlja filter kvaliteta koji stoji iza bezbednih lekova, standarda za infrastrukturu i mnogih tehnologija. Sistem nije savršen, ali je bolji od alternativnih rešenja: ljudska presuda još je neophodna za procenu originalnosti, metodologije i relevantnosti naučnog rada. Kada se taj proces uspori ili oslabi, nauka ne postaje samo sporija; postaje bučnija, sklonija greškama i teže joj je vratiti poverenje javnosti.

Problem nije da su naučnici postali manje savesni. Problem je da je broj rukopisa prerastao kapacitete onih koji ih trebaju ocenjivati. Jedna studija pokazuje da je broj objavljenih članaka porastao za gotovo 50% u periodu 2016–2022.

Koji su glavni uzroci

Poslovni model izdavača: Broj časopisa je eksplodirao. Veliki izdavači danas hostuju desetine hiljada naslova (procene govore o ~50.000 časopisa kod najvećih izdavača), a mnogi novi časopisi finansirani su kroz otvoreni pristup u kome autor plaća objavljivanje. Na primer, MDPI je porastao sa 14 časopisa (2000) na 487 danas, a Frontiers je od osnivanja 2007. narastao na preko 220 naslova.

Akademski podsticaji: Univerziteti i finansijeri vezuju prestiž, grantove i napredovanje za objavljivanje. Metričke prakse podstiču kvantitet: "publish or perish" dovodi do velikog broja radova, ponekad na uštrb kvaliteta. Goodhartov zakon ovde važi u punom sjaju — kada broj objava postane cilj, gubi se njegova informativna vrednost.

Fragmentacija studija: Neki časopisi pozivaju autore da serijalizuju istraživanja (data paper, metodologija, softver), što dodatno povećava broj prijava i opterećuje sistem recenzije.

Posledice

• Duža čekanja na recenzije i gomilanje nerecenziranih rukopisa.
• Povećanje broja ispravki i retrakcija — delom zato što više upitnih radova prolazi kroz preopterećen sistem.
• Rizik po poverenje javnosti u nauku, posebno kada visoko profilisani radovi moraju biti povučeni.

Šta možemo uraditi: konkretne mere

Sistem nije nepovratno slomljen, ali zahteva promene. Evo nekoliko predloga koje tekst iznosi i koje podržavam:

• Računanje recenzije kao rad: Formalno vrednovanje peer review u zapošljavanju i napredovanju, priznavanje u evaluaciji grantova i vođenje transparentnih evidencija o usluzi. Procene vrednosti recenzije u SAD govore o ~1,5 milijardi dolara godišnje — to je stvarna, opipljiva aktivnost.
• Finansijski i profesionalni podsticaji: Honorari za recenzente, popusti na troškove objavljivanja, poeni/credit sistemi koji imaju težinu pri oceni karijere.
• Bolja trijaža i tehnička predselekcija: Stroža početna kontrola prijava i automatski alati koji skraćuju vreme urednika i recenzenata za administrativne probleme.
• Transparentnija i otvorenija recenzija: Otvoreni komentari, post-public peer review i provere dostupnosti i kvaliteta podataka.

Ne možemo beskonačno širiti levak za prijave i očekivati da će ljudski filter na dnu same odraditi sav posao.

Peer review nikada nije bila savršena—trebalo je da bude dovoljno dobra da nas drži poštenima. Negde smo prestali da pitamo da li sistem funkcioniše i počeli da ispitujemo koliko ga možemo preopteretiti. Sada ćemo to — kao zajednica — morati da rešimo.