Josip Broz Tito je preminuo u Ljubljani 1980. godine, neposredno pre 88. rođendana, nakon hospitalizacije i perioda u komi. Njegova sahrana 8. maja okupila je oko 700.000 ljudi i 209 delegacija iz 128 zemalja. Tito je sproveo politiku nezavisnosti od SSSR-a, bio jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i uveo jedinstven model socijalističkog samoupravljanja, čije posledice — uključujući spoljni dug i političku decentralizaciju — oseća region i danas.
Godišnjica smrti Josipa Broza Tita: Nasleđe lidera koji je oblikovao Drugu Jugoslaviju
© Bettmann / Contributor
Pre 46 godina, Josip Broz Tito, doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, preminuo je u Ljubljani neposredno pre svog 88. rođendana. Njegova smrt je označila kraj jedne epohe u istoriji jugoslovenske i svetske politike.
Bolest, smrt i komemoracija
Tito je hospitalizovan u januaru 1980. zbog problema sa cirkulacijom. Od sredine februara bio je u veštačkoj komi; tokom tog perioda izvršena je amputacija jedne noge — zahvat za koji je, dok je bio svestan, odbijao da pristane. Zvanično saopštenje o njegovoj smrti prenela je tadašnja Televizija Beograd.
Kovčeg sa posmrtnim ostacima dopremljen je u Beograd "Plavim vozom" 5. maja, a sahranjen je u Kući cveća na Dedinju 8. maja 1980. Na komemoraciji se okupilo oko 700.000 ljudi, a prisustvovalo je 209 državnih delegacija iz 128 zemalja — državnici iz oba bloka Hladnog rata.
Krata biografija
Po zvaničnoj biografiji, Josip Broz rođen je u selu Kumrovec (tada Austro-Ugarska), najverovatnije 7. maja 1892. Osnovno obrazovanje završio je u rodnom mestu, a zanat bravar je učio u Sisku. U Zagreb stiže 1910. i ubrzo pristupa Socijaldemokratskoj stranci Hrvatske i Slavonije.
U vojsku je odslužio 1913, stekavši podoficirski čin; 1914. se našao na austrougarskom frontu, a 1915. je zarobljen i ostatak Prvog svetskog rata proveo u Rusiji. Nema jasnih dokaza da je aktivno učestvovao u Oktobarskoj revoluciji.
U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vraća se 1920. U međuratnom periodu postaje aktivan u Komunističkoj partiji, bio je zatvaran 1927. i oslobođen 1934, a formalno je preuzeo funkciju generalnog sekretara KPJ 1940. (de fakto od 1937.).
Uloga u Drugom svetskom ratu i posleratna vlast
Nakon aprilskog raspleta 1941, Broz započinje organizaciju Narodnooslobodilačkog pokreta i sukobljava se sa četničkim jedinicama pod komandom Draže Mihailovića. Drugi zasedanje AVNOJ-a (novembar 1943, Jajce) proglasilo ga je maršalom i postavilo kurs za novu vlast nakon rata.
Posle rata Tito postaje centralna figura u obnovljenoj Jugoslaviji: predsednik vlade (1943–1963), predsednik države (1953–1980) i dugogodišnji lider Komunističke partije, koja je 1952. preimenovana u Savez komunista Jugoslavije.
Spoljna politika: raskid sa Moskvom i nesvrstani
Raskol sa Staljinom 1948. i Politikа nezavisnosti učinili su Jugoslaviju jedinstvenim primerom socijalizma izvan sovjetskog bloka.
Posle Rezolucije Informbiroa (1948) i perioda hlađenja odnosa sa SSSR, Titova Jugoslavija je razvila autonomnu spoljnu politiku, okrenutu saradnji sa Zapadom i zemljama trećeg sveta. Tito je jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, zajedno sa liderima poput Nehrua i Nasera.
Unutrašnja politika, ekonomija i nasledstvo
Na unutrašnjem planu razvijen je specifičan "jugoslovenski put" socijalističkog samoupravljanja — kombinacija društvene svojine, radničkog upravljanja i ograničenih tržišnih mehanizama. Politika modernizacije i industrijalizacije često je finansirana kreditorima iz inostranstva; veći deo duga SFRJ došao je na naplatu decenijama posle Titove smrti.
Krajem 2025. Narodna banka Srbije procenila je da je ukupan preostali dug Srbije po obavezama preuzetim iz SFRJ iznosio 815,86 miliona evra. Otplate prema Svetskoj banci i poveriocima Pariškog kluba raspoređene su na naredne decenije.
Ustavne reforme i raspad
Ustavne promene 1963. i 1974. uvele su dalju političku decentralizaciju: više ovlašćenja prebačeno je na republičke i pokrajinske organe. Nakon Titove smrti, kolektivno Predsedništvo nije uspelo da održi jedinstvo, što je doprinelo političkim tenzijama i raspadu zemlje početkom 1990-ih.
Nasleđe
Titova vladavina ostavila je komplikovano i višeslojno nasleđe: modernizaciju i međunarodnu relevanciju, ali i izazove ekonomske održivosti i unutrašnje ravnoteže naroda i republika. Njegova figura i danas izaziva snažne emocije i različite interpretacije u regionu.
Citirano: Istoričar Miloš Ković je komentarisao da je Tito Zapadu pokazao da je moguće biti komunistički lider bez potpune lojalnosti Staljinu, dok je nesvrstani pokret smanjio sovjetski uticaj u nekim delovima sveta.
Pomozite nam da budemo bolji.
