Rat U Libanu Pravi 'Izgubljenu Generaciju' Učenika — Škole Uništene, 500.000 Dece Bez Redovne Nastave

Bejrut — Rat Izraela i izbijanje oružanih sukoba u martu dodatno su razorili već poremećen libanski obrazovni sistem, stvarajući ono što stručnjaci nazivaju "izgubljenom generacijom" učenika. Uništene su škole, stotine obrazovnih ustanova služe kao skloništa, a stotine hiljada dece ostale su bez kontinuirane nastave usred ekonomske krize i sve manje humanitarne pomoći.

Razmere krize

Prema UNESCO‑u, od početka najnovih napada više od 1,2 miliona ljudi u Libanu je raseljeno, među kojima je oko 500.000 dece školskog uzrasta. UNESCO takođe navodi da je 339 škola u aktivnim ratnim zonama, dok su stotine drugih pretvorene u kolektivna skloništa i time onemogućile pristup obrazovanju za dodatnih 250.000 dece. Još oko 100 škola se nalazi u visokorizičnim oblastima koje bi uskoro mogle postati nedostupne.

Prilagođavanje i ograničenja

Škole su pokušale da uvedu onlajn i hibridnu nastavu, kao i privremene centre i dodatne smene u državnim školama. Međutim, kako ističu istraživači, hibridni modeli su često neefikasni za najranjivije zbog prekida u snabdevanju strujom, loše ili nedostupne internet veze, nedostatka uređaja i nestabilnih uslova života.

„Hibridno učenje je de fakto norma, ali često ne dopire do najugroženijih zbog nedostatka interneta, struje i uređaja“, rekla je Tala Abdulghani iz Asfari instituta.

Psihološki i društveni uticaji

Osim gubitka obrazovnih sadržaja, deca gube rutinu, stabilnost i društvene veze. UNESCO i lokalni stručnjaci upozoravaju na povećan psihološki teret: traumu, anksioznost i dugotrajnu nesigurnost usled čestih raseljavanja i izloženosti nasilju.

„Deca gube rutinu, stabilnost, prijateljstva i normalan život… Mnogi nose traumu, anksioznost i strah“, navodi Maysoun Chehab iz UNESCO‑a.

Društvena nejednakost i dugoročne posledice

Kombinacija rata i duboke ekonomske krize produbila je već postojeće nejednakosti. Gini koeficijent Libana porastao je sa 0,32 (2011) na 0,61 (2023), a studija ESCWA iz 2024. svrstala je Liban među najnejednakije zemlje sveta pre najnovijih napada. Siromaštvo, prekid školovanja i smanjene mogućnosti dovode do povećanja dece koja ulaze u rad, kao i rizika od ranih brakova.

Nastavnici i kapacitet sistema

Nastavni kadar je takođe pogođen: plate su u proseku izgubile oko 80% vrednosti zbog devalvacije, a oko 30% nastavnika je od 2019. otišlo iz zemlje ili promenilo profesiju. Mnogi su raseljeni ili rade pod pretnjama i u veoma teškim uslovima, što dodatno slabi sposobnost školskog sistema da odgovori na krizu.

Odgovori i preporuke

Ministarstvo visokog obrazovanja, u koordinaciji sa UNESCO‑om i nevladinim sektorom, pokušava da odgovori otvaranjem više smena, privremenim obrazovnim centrima i integracijom psihosocijalne podrške. Ipak, stručnjaci upozoravaju da su potrebna šira, hitna i koordinisana nacionalna i međunarodna ulaganja kako bi se sprečio dugoročan pad generacije učenika.

„Misija obrazovnog sistema je da stvara građane… Strah je da bez ozbiljne nacionalne intervencije ove razlike imaju dugoročne posledice“, kaže istraživač Carlos Naffah.

Većina stručnjaka ocenjuje da je aktuelna ministarka obrazovanja, Rima Karami, kompetentna, ali da su strukturalni problemi — ekonomska kriza, politička korupcija i nedostatak humanitarne pomoći — prepreka većih i bržih rešenja.

Zaključak: Bez hitne i dobro finansirane intervencije koja obuhvata obnavljanje škola, proširen pristup hibridnim rešenjima, podršku najugroženijima i snažnu psihosocijalnu pomoć, postoji realan rizik da sukobi ostave trajne posledice na čitavu generaciju libanskih učenika.