Škole Na Udaru: Kako Izgraditi Obrazovanje Koje Može Da Preživi

9. septembra obeležavamo Međunarodni dan za zaštitu obrazovanja od napada — podsetnik da za milione dece širom sveta ovo nije samo datum u kalendaru, već svakodnevnica ispunjena strahom i prekidima u učenju.

To je dete u Gazi koje pokušava da nastavi školovanje nakon što je njegova škola oštećena ili srušena. To je nastavnik u Sudanu koji drži časove uprkos raseljavanju i nesigurnosti. To je učenik u Ukrajini koji uči između uzbuna zbog vazdušnih napada. I to su porodice u Demokratskoj Republici Kongo, Kolumbiji, Haitiju, Mjanmaru, Jemenu i drugim zemljama koje se pitaju — da li obrazovanje može izdržati još jedan talas nasilja?

Škola nikada nije samo zgrada. Ona je mesto bezbednosti, rutine, zaštite, identiteta i nade. Kada je napadnuta, posledice prelaze daleko izvan prekinutih časova: deca gube strukturu, nastavnici gube uslove za rad, porodice gube poverenje u budućnost, a zajednice gube ključnu osnovu za oporavak.

Najnoviji izveštaj "Education Under Attack 2026" Globalne koalicije za zaštitu obrazovanja od napada beleži najmanje 8.566 napada i slučajeva vojne upotrebe škola i univerziteta u 2024. i 2025. godini — više od 40% u odnosu na prethodni izveštajni period. Najmanje 10.600 učenika, nastavnika, profesora i školskog osoblja je povređeno.

Zašto je ovo politički i humanitarni alarm

Ove brojke nisu samo statistika. One su humanitarno upozorenje i test političke volje. Predugo je globalni odgovor bio fokusiran uglavnom na reagovanje nakon napada: osude, procene štete, apel za humanitarnu pomoć i pokušaji obnove. Sve je to neophodno, ali nije dovoljno.

Kako graditi otpornost obrazovanja

Potrebna je smela promena: tretirati obrazovanje kao otporan društveni sistem koji mora funkcionisati pre, tokom i nakon krize. To podrazumeva planske mere koje omogućavaju kontinuitet učenja čak i kada su školske zgrade nedostupne.

1. Pripremljenost i prevencija. Vlade moraju ulagati u sisteme ranog upozorenja, protokole bezbednosti, bezbedne polaske i dolaske do škole, planove za vanredne situacije i politike osetljive na rizik. Ove mere treba da budu integrisane u nacionalne obrazovne strategije, naročito u kontekstima izloženim sukobima i raseljavanju.

2. Alternativna infrastruktura učenja. Privremene učionice, zajednički prostori, materijali za samostalno učenje, radio-časovi, digitalne platforme i hibridni modeli mogu brzo aktivirati nastavak obrazovanja kada su tradicionalne škole zatvorene ili okupirane. Tehnologija nije zamena za nastavnike, ali može premostiti jaz između prekida i oporavka ako se koristi odgovorno.

3. Psihosocijalna podrška. Deca koja prežive napade na obrazovanje ne treba samo udžbenike — potreban im je osećaj bezbednosti, poverenja i nega kako bi ponovo mogli da uče bez straha. Nastavnici, često prvi pružaoci pomoći, takođe trebaju podršku zbog izloženosti traumi i nesigurnosti.

4. Uloga zajednica. Porodice, nastavnici, mladi i lokalni lideri širom sveta već organizuju neformalne časove, dele materijale i štite prostore za učenje. Međunarodna politika treba da sluša, podrži i finansira lokalne inicijative koje rade u praksi.

Otpor ne sme postati opravdanje za normalizaciju napada. Projektovanje obrazovnih sistema koji mogu da prežive napade ne znači pozvati decu i nastavnike da prihvate nasilje. Naprotiv — radi se o smanjenju posledica napada istovremeno zahtevajući veću odgovornost za počinioce.

Mohammed Al-Kubaisi je izvršni direktor Education Above All Foundation. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora.

Šta dalje? Kontinuitet obrazovanja mora postati sastavni deo humanitarne pomoći, nacionalnog bezbednosnog planiranja i razvojne politike — u praksi i u budžetima.