Nove studije objavljene u časopisu Science pokazuju da ljudi dele genetske mehanizme sa životinjama koje hiberniraju, uključujući regulatorne DNK elemente koji kontrolišu prebacivanje između stanja posta i hranjenja. To otkriće otvara mogućnost razvoja terapija koje bi poboljšale metaboličku fleksibilnost i osetljivost na insulin, što je ključno za lečenje dijabetesa tip 2. Ipak, reč je o ranoj fazi istraživanja i dalji rad je potreban pre kliničke primene.
Gen 'za hibernaciju' kod ljudi mogao bi otvoriti novu nadu u lečenju dijabetesa tip 2
Photo Credit: iStock
Dve nedavno objavljene studije u časopisu Science otkrivaju da ljudi dele velik deo genetskog okvira koji hibernatorima omogućava da bezbedno usporavaju metabolizam i potom ga ponovo pokrenu bez trajne štete. Iako ideja zvuči spektakularno, autori naglašavaju da cilj nije da ljudi hiberniraju, već da se naučne spoznaje upotrebe za lečenje metaboličkih bolesti.
Šta su istraživači radili i pronašli?
Tim koji je predvodio Christopher Gregg uporedio je DNK medveda, slepih miševa i drugih hibernatora sa DNK nekoliko nehibernirajućih sisara, uključujući i ljude. Fokusirali su se na cis-regulatorne DNK sekvence — prekidače koji određuju kada se pojedini geni uključuju ili isključuju tokom posta i ponovnog hranjenja. Istraživači su posebno tražili regione DNK sačuvane oko 100 miliona godina, što ukazuje na njihov biološki značaj.
Rezultat: mnogi regulatorni elementi povezani sa metaboličkom prilagodljivosti pokazali su bekgraund evolutivne sličnosti među hibernatorima, a slične verzije tih elemenata postoje i kod ljudi. To znači da ljudi mogu imati ugrađene mehanizme koji bi, uz odgovarajuće naučno upravljanje, mogli da unaprede "metaboličku fleksibilnost".
"Organizam ima poteškoća da pređe između stanja posta i nutritivnog stanja. Insulinska signalizacija postaje poremećena..." — Christopher Gregg
Moguće primene i ograničenja
Ako se jednom naučno bezbedno nauči kako ciljano modulirati te regulatorne prekidače, terapije bi mogle da: poboljšaju osetljivost na insulin, smanje štetu od produženog metaboličkog stresa, zaštite organe tokom operacija ili bolesti, i pomognu u sprečavanju nekih komplikacija dijabetesa i gojaznosti. Ipak, istraživanja su još u ranoj fazi — prelazak od otkrića do kliničkih tretmana zahteva dodatne studije, testove sigurnosti i vremenski period za razvoj lekova ili terapijskih pristupa.
Za pacijente, potencijalne koristi bi mogle biti značajne: bolje upravljanje dijabetesom tip 2, smanjenje posledica metaboličke nefleksibilnosti i podrška zdravijem starenju. Naučnici naglašavaju oprez: cilj je iskoristiti bezbedne mehanizme za zaštitu organa i metaboličku ravnotežu, a ne doslovno izazvati hibernaciju kod ljudi.
Izvor: studije objavljene u Science i izveštaj Popular Mechanicsa
Pomozite nam da budemo bolji.
