Nova studija na osnovu miliona herbarijskih zapisa i istorijskih klimatskih podataka pokazuje da klima predviđa kod koje strategije uspeha invazivnih biljaka će prevladati. U ekstremnim klimama invazivne vrste obično liče na domaće vrste, dok u umerenim oblastima češće uspevaju razlikovanjem, naročito ranijim cvetanjem. Nalaz može pomoći upraviteljima zemljišta da prepoznaju i ciljaju najrizičnije invazije i smanje ekološke i zdravstvene posledice.
Nova studija rešava 150 godina staru Darvinovu zagonetku: Klima odlučuje da li invazivne biljke 'sede u grupi' ili se izdvajaju
Photo Credit: iStock
Nova studija zasnovana na analizi miliona herbarijskih zapisa i istorijskih meteoroloških podataka daje jednostavno i predvidivo objašnjenje jednog od najdužih pitanja u ekologiji: kada invazivne biljke bolje uspevaju zato što su slične domaćim vrstama, a kada zato što se razlikuju od njih.
Glavni nalaz
Istraživači su pratili obrasce uspeha invazivnih vrsta širom kopnenih delova Sjedinjenih Američkih Država koristeći herbarijske uzorke, neki stari i više od 200 godina, i istorijske klimatske podatke. Rezultat: u klimama koje su ekstremno tople, hladne ili suve, uspešne invazivne vrste obično su slične autohtonim biljkama i verovatno iskorišćavaju iste ekološke niše. Nasuprot tome, u umerenijim područjima invazivne vrste češće uspevaju tako što se razlikuju — najčešće cvetanjem ranije nego domaće vrste.
Zašto je to važno
Ovaj uvid razrešava takozvanu Darvinovu zagonetku naturalizacije, po kojoj postoje dva naizgled suprotstavljena objašnjenja za uspeh invazija. Studija, objavljena u Proceedings of the National Academy of Sciences, pokazuje da su obe strategije pravilne, ali da klima predviđa koja će prevladati.
Bio sam iznenađen i uzbuđen što vidim tako snažan obrazac i čist sklad sa teorijskim očekivanjima, rekao je glavni autor studije Tadeo Ramirez-Parada. Ekologija je obično neuredna — bavi se izuzetno složenim sistemima — pa signali retko bivaju ovako jasni i snažni.
Posledice po ekosisteme i ljude
Invazivne biljke ne samo da istiskuju autohtone vrste, već mogu i da preoblikuju cele ekosisteme: smanjuju dostupnu hranu i staništa za oprašivače, otežavaju oporavak domaćih biljaka i u nekim slučajevima povećavaju rizik od požara. Kao ilustracija, u Kaliforniji brzorastuće jednogodišnje invazivne trave niču rano, zavlače se u prostor i guše sporije autohtone vrste.
Postoje i neposredni ljudski troškovi. Neke invazivne trave oprašuju vetrom i oslobađaju velike količine polena, što je povezano sa respiratornim alergijama čiji godišnji medicinski troškovi u SAD premašuju 3 milijarde dolara. Nestankom biljaka prijateljskih prema oprašivačima, pritisak na insekte koji podržavaju poljoprivredu dodatno raste.
Primenjivost nalaza
Autori naglašavaju da razumevanje kako klima usmerava strategije invazivnih vrsta može pomoći upraviteljima zemljišta i donositeljima odluka da efikasnije predvide i ciljaju najrizičnije vrste pre nego što one postanu sistemski problem. U praksi to znači fokusiranje nadzora na vrste koje su u toj klimi verovatnije da će ili imitirati domaću floru ili, u umerenim zonama, cvetati ranije.
Zaključak: Studija pokazuje da Darvinova navodna zagonetka nije neuraštevana kontradikcija, već klima određuje koji od dva uspešna pristupa invaziji će se pojaviti. To je praktičan alat za ranije otkrivanje i bolji odgovor na invazivne vrste, sa značajnim implikacijama za očuvanje biodiverziteta i javno zdravlje.
Pomozite nam da budemo bolji.
