Velika Britanija Treba Oružje, Ne Milibandov CCS: Zašto Se Štiti Skupi Program Hvatanja Ugljenika?

U trenutku kada Velika Britanija traži sredstva da obnovi svoje odbrambene sposobnosti, postavlja se pitanje zašto se štiti skupi program hvatanja ugljenika. Kritičar iznosi argumente da obećanja o CCS/CCUS projektima dolaze po visokoj ceni, uz neizvesne rezultate i značan rizik za javne finansije.

Šta je CCS i CCUS?

Hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida (CCS) podrazumeva sakupljanje CO2 iz termoelektrana ili industrijskih pogona (cementare, čeličane, hemijska postrojenja), transport cevovodima ili brodovima i trajno skladištenje u geološkim formacijama — često u iscrpljenim naftnim i gasnim ležištima ili slanim akviferima.

CCUS dodaje komponentu upotrebe (usage): uhvaćeni CO2 se pre obaveznog skladištenja može koristiti u industrijskim procesima, proizvodnji sintetičkih goriva, građevinskih materijala ili za poboljšano vađenje nafte (EOR).

Šta Vlada tvrdi i koliko to košta?

Naslovni izveštaji govore o zaštićenom budžetu od oko £9 milijardi za CCS, dok je Energetski sekretar Ed Miliband u Donjem domu izneo širi paket podrške vredan £21,7 milijardi tokom 25 godina za pet projekata u okviru HyNet i East Coast Cluster. Plan uključuje dve mreže za transport i skladištenje, gasno postrojenje sa CCUS, postrojenje za energiju iz otpada i projekat plavog vodonika, s ciljem uklanjanja do 8,5 miliona tona CO2 godišnje.

One analysis estimates that governments have spent nearly US$30bn on carbon capture and hydrogen over 40 years - Ian Forsyth/Getty Images

Procene rizika i kritike

Odbor za javne rashode (Public Accounts Committee) opisao je program kao visokorizičan, sa prvim komercijalnim primerima koji još nisu dokaza održive ekonomije. Nacionalni računovodstveni ured (NAO) beleži da Velika Britanija nema operativan komercijalni CCUS pogon i podseća na ranija neuspešna pokušavanja pokretanja industrije.

Međunarodni primeri: rezultati i ograničenja

Globalne evidencije pokazuju da većina postojećih projekata ekonomsku održivost duguje vezi sa sektorom fosilnih goriva — preradom gasa, prodajom CO2 za EOR ili obavezi uklanjanja CO2 pri proizvodnji LNG-a. Primeri koji često bivaju citirani:

• Boundary Dam (Kanada) — retrofit termoelektrane: stvarne stope hvatanja znatno niže od obećanih; jedna procena daje ~57% do 2023.
• Petra Nova (SAD) — radila zahvaljujući prodaji CO2 za EOR; bila je privremeno zatvorena.
• Shute Creek (SAD) — tokom života projekta performanse su bile ~36% ispod očekivanog kapaciteta.
• Gorgon (Australija) — povezan s proizvodnjom LNG; prema nekim analizama skladišten je tek deo uklonjenog CO2 (oko 25% u 2024–25).
• Sleipner i Snohvit (Norveška) — uspešni zbog specifičnog regulatornog i gasno-prerađivačkog okruženja, a ne zbog univerzalno prenosive komercijalne prednosti.

Global CCS Institute navodi 77 komercijalnih projekata s ukupnim kapacitetom od oko 64 miliona tona godišnje, ali i sama industrija upozorava da to nije blizu gigatonskih ciljeva koji se često pominju.

Šta to znači za britansku politiku i budžet?

Glavna zabrinutost autora je prioritetizacija: dok vojska treba dronove, municiju, sisteme vazdušne odbrane i brodove, značajna sredstva se preusmeravaju u sektor gde su međunarodni rezultati često razočaravajući i gde je ekonomska održivost povezana sa fosilnim industrijama ili visokim subvencijama. Autor predlaže oprez i savetuje da se Velika Britanija ponaša više kao pratilac u oblasti CCS-a dok tehnologija ne pokaže dosledne, provjerljive koristi.

Odbrana nije opciona; to je prva dužnost države — a investiranje u skupe i rizične CCUS programe sada može biti strateška nepažnja.

Zaključak: CCS može u budućnosti imati mesto u industrijama poput cementa i čelika, ali trenutno predstavlja rizično i skupo ulaganje sa ograničenim dokazima o samostalnoj ekonomičnosti. Autor poziva na preispitivanje prioritetâ javnih ulaganja i na fokusiranje na neposredne bezbednosne potrebe.