Tim sa Hebrew University rekonstruisao je Galenovu disekciju kako bi proverio mogu li pisana uputstva i savremene simulacije zameniti praktično učenje. Pokazalo se da detaljna uputstva nisu dovoljna za prenos tacitnog znanja — taktilnih i evaluativnih procena koje lekari stiču nadgledanom praksom. Autori upozoravaju da digitalne simulacije dobro pokazuju vizuelne korake, ali često ne prenose osećaj pritiska, otpor, tajming i socijalne procene, te predlažu sistematsko dizajniranje alata koji eksplicitno obrađuju te elemente.
Galen protiv VR: Zašto virtuelne simulacije ne prenose sve veštine hirurškog rada
A Nature Medicine correspondence warns digital medical training misses tacit learning needed for safe clinical skills. (CREDIT: Shutterstock)
Skalpel može slediti uputstva, ali ruka mora sama da odluči šta znači „površinski”. To je suština nove dopisne rasprave u Nature Medicine, koja upozorava da digitalne simulacije i 3D modeli još uvek slabo prenose jedno od najvažnijih znanja u medicini — tacitno, utelovljeno iskustvo stečeno nadgledanom praksom.
Multidisciplinarni tim sa Hebrew University of Jerusalem, predvođen prof. Orly Lewis, pokušao je da rekonstruiše Galenovu disekciju trbušnog zida i peritoneuma na svinjskom preparatu koristeći instrukcije iz drugog veka iz Galenovog Anatomical Procedures. Iako su uputstva bila detaljna, pokazalo se da same reči ne daju odgovore na ključna pitanja: šta znači „površinski” pod skalpelom, koliki pritisak je bezbedan, koliko se mišić može istegnuti pre nego što se anatomski odnosi izmene i kako ruka treba da reaguje na promenu otpora.
Dr. Orly Lewis, Classical Studies. (CREDIT: Bruno Charbit)
„Čak ni Galenova veoma detaljna pisana uputstva nisu bila dovoljna da nas vode, i današnje augmented reality simulacije nailaze na isti izazov,” kaže prof. Orly Lewis.
Zašto to nije samo tehničko pitanje
Autori argumentuju da je problem dvojake prirode: tehnički (simulacije teško repliciraju taktilne povratne informacije — pritisak, otpor, tajming) i obrazovni (kompetencijski kurikulumi često razlažu veštinu na merljive korake, ali gube „nevidljive” elemente koji se prenose imitacijom, korekcijom i dugotrajnim nadzorom).
Tacitno znanje, kako ga opisuje filozof Michael Polanyi, obuhvata sposobnost da proceniš koliko sile primeniti, kako prepoznati abnormalno tkivo dodirom, kada prekoračiti korak, ali i kako komunicirati i čitati socijalni kontekst tokom intervencije. To su elementi koje današnje digitalne platforme često tretiraju kao „podrazumevane”, a ne kao zaseban predmet dizajna.
“Pseudo-Galen, Claudius, 131-201 (MS.290)”. (CREDIT: Wellcome Collection is licensed under CC BY 4.0)
Praktični predlozi i primeri
Umesto da se pretpostavi da će tacitno znanje „doći uz” upotrebu simulacija, autori predlažu sistematičan pristup: identifikovati i imenovati tacitne elemente svake procedure — dodir, pritisak, otpor, tajming, osećaj neizvesnosti i socijalne procene — i razvijati alate koji ciljano rade na tim komponentama. Kao primer navode uspeh mešovitih (mixed-reality) sistema u obuci u građevinarstvu koji su dizajnirani upravo oko tacitnog učenja.
U praksi to znači da digitalni alati treba da budu dopuna, a ne potpuna zamena za nastavu pored bolesnika, anatomske disekcije i nadgledane procedure. Posebno u ranim fazama obuke, mentorstvo, posmatranje, imitacija i ponovljena praksa ostaju nezamenljivi za razvoj sigurnog kliničkog rasuđivanja.
Zaključak
Rekonstrukcija Galena osvetlila je istorijski i savremeni problem: čak i najdetaljnija pisana uputstva ne mogu u potpunosti zameniti iskustvo. Danas, dok medikolegiji ubrzano uvode digitalne tehnologije, važno je jasno razlikovati šta softver može efikasno podučavati, a šta mora ostati predmet učeništva i praktične obuke.
Studija i komentari dostupni su u časopisu Nature Medicine.
Pomozite nam da budemo bolji.
