Analiza DNK iz koprolita zemljanih veverica starih između ~700.000 i 17.000 godina otkriva da su drevni Urocitellus konzumirali biljke, insekte i leševe megafaune poput mamuta i bizona. Studija u Nature Communications identifikovala je ranije nepoznatu liniju Urocitellus undulatus i iznela dokaze koji mogu predstavljati neke od najstarijih mamutovih DNK sekvenci u Severnoj Americi. Istraživači smatraju da koproliti predstavljaju vredan paleoarhiv koji dopunjuje podatke iz kostiju i sedimenata.
Drevni „zombiji pleistocena“: koproliti otkrivaju da su zemljane veverice jele mamute i novu liniju Urocitellus
Ground squirrels go into a hibernation state called torpor for up to eight months.(Alaeddin Cogal/Anadolu via Getty Images)
Zemljane veverice provode mnoge mesece u zimskom uspavanju (torporu), a po buđenju postaju izrazito proždrljive. Analiza DNK iz koprolita — fosilizovanih izmeta — starih između otprilike 700.000 i 17.000 godina pokazuje da su njihovi drevni srodnici Urocitellus jeli širok spektar hrane: biljke, insekte, parazite i čak leševe megafaune, među kojima su vunasti mamuti, bizoni i veliki mačkari.
Ključni rezultati
Studija objavljena 9. juna u Nature Communications analizirala je mitohondrijalnu DNK iz koprolita pronađenih u Klondike regionu (Yukon, Kanada), tamo gde rudarski radovi koji koriste mlazeve vode razgrađuju permafrost i izlažu starinske tunele zemljanih veverica. Istraživači su izdvojili oko 20 kompletnih mitohondrijalnih genoma i niz fragmenata DNK koji ukazuju na prisustvo raznih organizama u ishrani tih glodara.
Autori su najstarije uzorke datirali pomoću slojeva vulkanskog pepela pronađenih neposredno iznad koprolita; ako su datovanja tačna, neki uzorci bi mogli biti stari ~700.000 godina — među najstarijim poznatim DNK zapisima za bilo koju vrstu na svetu.
Neočekivana otkrića
Analize su pokazale da ostaci koje su istraživači prvobitno vezivali za arktičku zemljanu vevericu (Urocitellus parryii) zapravo pripadaju ranije nepoznatoj liniji dugorepe vrste Urocitellus undulatus, danas rasprostranjene u Sibiru i centralnoj Aziji. Među izvučenim DNK sekvencama pojavili su se i ostaci megafaune — uključujući sekvence koje se povezuju sa mamutima — kao i DNK velikih mačkara koje bi mogle pripadati severnoameričkom gepardu (Miracinonyx trumani) ili pumi (Puma concolor).
„Možete da zamislite ove veverice kako izlaze iz rupa i počinju da jedu leševe rasute po okolini,“ kaže Mikkel Pedersen, molekularni paleoekolog. „To su, na neki način, zombiji pleistocena.“
Važnost za buduća istraživanja
Tyler Murchie i kolege ističu da koproliti mogu predstavljati neiskorišćen paleoarhiv koji dopunjuje informacije dobijene iz kostiju i sedimenata. Murchie najavljuje i poseban rad posvećen mamutskim sekvencama koji bi mogao razjasniti poreklo i starost pronađenih mamutovih fragmenata. Istraživači takođe naglašavaju vrednost traženja koprolita i izvan permafrosta, kako bi se bolje razumeli geografski raspon i ponašanje drevnih populacija.
Značaj: Ova studija otvara nove mogućnosti za proučavanje drevnih ekosistema i ishrane malih sisara kroz vreme, pokazuje kako čak i izmet može čuvati bogat genetski zapis i dovodi do novih saznanja o rasprostranjenosti vrsta tokom pleistocena.
Pomozite nam da budemo bolji.
