Kako su glumci pretvorili mariupoljsko pozorište u utočište — i kako je ono uništeno 16. marta

James Verini u svojoj knjizi The Theater: Courage and Survival in the Defining Atrocity of the Ukraine War beleži priču o tome kako su građani Mariupolja pretvorili Donječko regionalno akademsko dramsko pozorište u veliko utočište tokom ruske opsade 2022. U ovom izvodu pratimo Elizavetu (Lizu) i Dimu, mladi par glumaca koji su pokušavali da rat preoblikuju u predstavu kako bi sačuvali ljudskost — pre nego što je pozorište pogođeno i zapaljeno.

Opsada Mariupolja je počela u rano jutro 24. februara 2022. Oklopne kolone i vojne jedinice prešle su granicu, a ruske snage su se rasporedile u polumesec severno od grada, presečavši kopnene komunikacije i započevši opsežnu artiljerijsku paljbu. Granatiranje koje je počelo na istočnim periferijama širilo se kroz grad i trajalo je 81 dan, ostavljajući grad bez struje, gasa, vode i pouzdanih komunikacija.

Elizaveta Fatajeva — Liza — i njen partner Dima Murantsev živeli su u gradu kad su se kolone približile. U prvim danima, dok su se redovi pred bankomatima i prodavnicama dužili, mnogi su još pokušavali da veruju da će se situacija smiriti. Ipak, dani su brzo postali noći pod artiljerijom; prozori su razbijani, stambene zgrade gorele, a grad se pretvarao u ruševine.

5. marta, kada je najavljeno da je predviđen humanitarni koridor, grad je ispunio Trg pozorišta. Konvoj autobusa nikada nije stigao. Hiljade ljudi, bespomoćne porodice i starije osobe, ušle su u Dramsko pozorište i ostale — u mraku, bez grejanja i ograničenih zaliha.

Volonterska grupa iz teatra, na čelu sa tehnicima i osvetljenjem, transformisala je zgradu: napravili su poljsku kuhinju, improvizovanu ambulantu i doveli agregate. Uklonili su sedišta da dobiju ležajeve, a ekipe su iz ruševina donosile hranu i lekove. U najtežim danima utočište je spavalo do 1.500 ljudi po noći, a stotine su svakodnevno čekale na nepostojeći konvoj.

Liza i Dima nisu samo preživljavali — oni su glumili. Izvodili su scene, snimali kratke predstave na napunjeni telefon i improvizovali rekvizite iz otpadnog materijala. Teatre su im pružale privid normalnosti i kontrolu nad sećanjem u sred haosa. Njihova mačka, Žmenja (Handful), postala je gotovo simbol života koji se uporno vraćao u pozorišnu nišu.

„Ako ne tumačimo rat na svoj način, pogrešne uspomene će nas slomiti“, prisećali su se.

Ujutro 16. marta sve se promenilo. Dve bombe od po 500 kilograma pogodile su zgradu. Eksplozija je srušila zidove podruma, podigla oblak prašine i dovela do požara i razaranja koji su uništili poljsku kuhinju i prostor oko pozorišta. U metežu, mnogi su nastradali — ranjeni, usmrćeni ili trajno izgubili dom. Liza je sećanje na trenutke posle eksplozije imala isprekidano; tek su u minibusu koji ih je spasio shvatili šta se dogodilo oko njih. Dok su bežali, Liza je vikala: „Putin, umri! Putin, umri!“

Par je preko obale stigao do sela Melekine, gde su našli privremeno utočište kod poznanika. Ipak, snimci, mirisi i slike razaranja ostali su s njima — kao i osećanje krivice i čuđenja nad pitanjem koje je Dima kasnije postavio: „Zašto smo mi preživeli, a mnogi drugi nisu?“

Zašto je ova priča važna

Ovaj izvod iz Verinijeve knjige dokumentuje neopisive posledice opsade i bombardovanja civilnih objekata, ali i ljudsku sposobnost da stvori zajednicu i smisao usred razaranja. Pozorište u Mariupolju postalo je istovremeno sklonište i simbol otpora — mesto gde su umetnost i svakodnevna briga omogućile ljudima da podnesu nemoguće.

Izvor: Izvod iz knjige Jamesa Verinija, The Theater: Courage and Survival in the Defining Atrocity of the Ukraine War.