Kombinovali smo modele ledenog pokrivača, čvrste Zemlje i klime da bismo pokazali da porast nivoa mora usled topljenja Antarktika nije jednak svuda. Gravitacija, pomeranje Zemljine ose i podizanje tla stvaraju velike regionalne razlike — udaljene oblasti mogu doživeti veći porast nego one bliže Antarktiku. Umeren scenarij predviđa doprinos Antarktika od oko 0,1 m do 2100. i preko 1 m do 2200., dok visok scenarij vodi do mnogo većih lokalnih porasta, posebno u delovima Pacifika i Atlantskog basena.
Nivo Mora Ne Raste Jednako Svuda — Gde Će Topljenje Antarktika Najviše Pogoditi
Sea-level rise changes coastlines, putting homes at risk, as Summer Haven, Fla., has seen.Aerial Views/E+/Getty Images
Kada se polarni ledeni pokrivači tope, posledice se osećaju širom sveta: prosečan nivo mora raste, okeanske struje se menjaju, a temperature se pomeraju i van polarnih regiona. Međutim, topljenje Antarktika neće povećati nivo mora jednako na svim mestima — neki daleki delovi sveta mogu doživeti veći porast od globalnog proseka, dok oblasti blizu Antarktika ponekad mogu zabeležiti pad nivoa mora.
Šta smo modelirali
U studiji iz novembra 2025. kombinovali smo napredne računarske modele ledenog pokrivača Antarktika, ponašanja čvrste Zemlje (geodinamičke relaksacije) i globalne klime (atmosfera i okeani). Cilj je bio da razumemo kako međudejstva između topljenja leda, promena gravitacionog polja, pomeranja ose Zemljine rotacije i podizanja tla utiču na prostornu raspodelu porasta nivoa mora.
Zašto porast nivoa mora nije jednak svuda?
Gravitacija: Masivni ledeni pokrivači privlače okolnu okeansku vodu. Kako se led topi, ta gravitaciona sila slabi i voda se 'odvlači' dalje od izvora topljenja — zbog čega regije blizu Antarktika mogu doživeti manji porast ili čak pad nivoa mora.
Pomeranje Zemljine ose: Gubitak mase leda menja raspodelu mase na planeti i može pomeriti rotacionu osu, što dodatno preusmerava vodene mase.
Sea level is inching up on homes on Tierra Bomba Island, Colombia, where a cemetery already washed away.Luis Acosta/AFP via Getty Images
Relaksacija Zemljinog plašta (podizanje tla): Kako se smanjuje opterećenje ledom, stene i plašt ispod Antarktika se postepeno podižu. Taj proces može lokalno usporiti prodor toplih okeanskih voda i delimično ograničiti topljenje, posebno tamo gde plašt brže teče (npr. ispod Zapadnog Antarktika).
Hladan slatkovodni priliv: Velike količine hladne, slatke otopljene vode hlade površinske slojeve Južnog okeana i tropskog Pacifika, preusmeravaju toplotu u dublje slojeve i time delimično usporavaju porast srednje globalne vazdušne temperature — ali to ne zaustavlja porast nivoa mora.
Šta smo pronašli — brojke i regionalne razlike
U umerenom emisijskom scenariju (smanjenje emisija, ali ne dovoljno za zadržavanje zagrevanja ispod 2°C do 2100.): doprinos topljenja Antarktika bio bi oko 0,1 m (≈4 inča) do 2100. Do 2200. taj doprinos raste na više od 1 m (≈3,3 stope). Važno je napomenuti da su u ove vrednosti uključene samo posledice Antarktika — Grenland i termalno širenje okeana dodatno povećavaju ukupan porast nivoa (procene za 2100. pod istim scenarijem: ukupno ~0,32–0,63 m).
U visokom emisijskom scenariju, doprinos Antarktika je znatno veći: oko 0,3 m (≈1 stopa) do 2100. Do 2200. može dostići ~više od 3 m (≈10 stopa), a neke regije pacifičkog i atlantskog basena mogu doživeti lokalne poraste i do 4,3 m (≈14 stopa) do 2200.
Models show Antarctica’s contribution to sea-level rise in 2200 under medium (top) and high (bottom) emissions. The global mean sea-level rise is in purple. Regionally higher than average sea-level rise appears in dark blue.Sadai et al., 2025
Najveći regionalni porasti izračunati za Antarktik (čak i umerenih scenarija) javljaju se u basenima Indijskog, Pacifičkog i zapadnog Atlantskog okeana — područjima daleko od Antarktika. To ima posebno ozbiljne posledice za nisko ležeće ostrvske države (npr. Maršalova Ostrva, Mikronezija, Palau, karipske zemlje) i obalne zajednice širom Azije, Australije i Amerike.
Implikacije i poruka
Ovi rezultati naglašavaju da su posledice topljenja leda nejednako raspoređene i da političke odluke o smanjenju emisija imaju različite lokalne posledice. Iako ekstremni visokemisijski scenarij možda deluje manje verovatno, on jasno pokazuje kakve bi dugoročne i nepravedne efekte mogao imati — posebno za države koje su najmanje doprinele klimatskim promenama.
Zaključak: Smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte i međunarodna podrška ranjivim obalama i ostrvskim državama ključni su za ublažavanje budućih šteta. Naša studija pokazuje da klimatska pravda i brza akcija nisu samo moralna potreba, već i pitanje prilagođavanja na konkretne, regionalno različite rizike.
Autori i finansiranje: Originalni rad napisali su Shaina Sadai (Five College Consortium) i Ambarish Karmalkar (University of Rhode Island). Finansijsku podršku navode National Science Foundation i Hitz Family Foundation.
Pomozite nam da budemo bolji.
