Nova studija zasnovana na uzorcima iz ekspedicije 2022. pokazuje da je između 1960. i 2022. Aralsko more ispustilo oko 748 miliona metričkih tona CO2. Oko polovine emisija oslobađa se u prvih 15 godina nakon izlaganja taloga, a ~20% potiče od vetra koji raznose sediment. U talogu i dalje leži ~605 miliona tona CO2 koje bi zaštita i restoracija mogla sačuvati — procenjeno na ~18 milijardi USD u ugljeničnim kreditima.
Aralsko more — ne samo ekološka tragedija, već i „ugljenična bomba”
The Aral Sea isn’t just an ecological nightmare – it’s a carbon bomb
Aralsko more, koje se nalazi na granici Kazahstana i Uzbekistana, nekada je bilo četvrto najveće unutrašnje jezero na svetu. Tokom poslednjih ~60 godina ljudske aktivnosti — pre svega usmeravanje reka radi navodnjavanja pamuka — gotovo su ga ispraznile, ostavivši slanu ravnicu površine približno kao Irska. Do sada se pad Arala posmatrao uglavnom kroz prizmu ekološke i humanitarne katastrofe; nova studija ukazuje i na njegov značajan doprinos klimatskim promenama.
Kako jezero postaje izvor CO2? Kada su vodeni sistemi zdravi i puni, organska materija taloži se na dnu i ostaje zarobljena u sedimentu — takva jezera deluju kao ponori ugljenika. Kad se voda povlači, taj ugljenik može da se oslobodi u atmosferu i ponori se pretvaraju u izvore emisija.
Istraživački tim pod vođstvom Rafaela Marcéa izvršio je ekspediciju 2022. i uzorkovao talog duž gradijenta od delova koji su se osušili pre decenija do oblasti koje su bile plavne do skoro. Na osnovu tih uzoraka rekonstruisali su emisije tokom vremena i dobili zapanjujući rezultat: između 1960. i 2022. Aral je emituje oko 748 miliona metričkih tona CO2 (ugljen-dioksida) — što je približno tri puta više od godišnjih emisija Španije.
Studija otkriva nekoliko ključnih mehanizama:
- Emisije su najintenzivnije odmah nakon izlaganja taloga — oko polovine ukupnog CO2 oslobađa se u prvih 15 godina.
- Otprilike 20% emisija potiče od vetra koji raznosi sedimente, što je ranije bilo nedovoljno istraženo.
"Talog akumulira ugljenik. Kada se voda povuče, taj ugljenik izlazi" — Rafael Marcé, vodeći autor studije.
Autori napominju ograničenja: zbog terenskih uslova koristili su lakšu opremu i uzorke su ograničili na prvih 50 cm sedimenta. Dublji slojevi mogu sadržati dodatni ugljenik ili, obrnuto, degradacija može biti koncentrisana u površinskim slojevima — što znači da su trenutne procene ili blago precenjene ili, što je verovatnije, potcenjene. Planiran je povratak sa jačom opremom radi dopunjavanja podataka.
Studija ističe da fenomen "suvo-fluks" nije izolovan: slični procesi zabeleženi su kod Jezera Čad, jezera Poopó u Boliviji, Kaspijskog mora, Salton Sea u Kaliforniji i Velikog slanog jezera u Juti. Primeri iz drugih regiona ukazuju na to da su unutrašnja vodena tela potencijalno značajan i do sada zanemareni izvor CO2.
Moguća rešenja i ekonomska vrednost: Iako povratak Arala u prvobitno stanje nije jednostavan — zahteva koordinaciju između više jurisdikcija i modernizaciju zastarelih sistema navodnjavanja — autori ističu da u sedimentima i dalje leži oko 605 miliona metričkih tona CO2 koje je moguće zaštititi. Procena vrednosti te količine u sistemu ugljeničnih kredita iznosi približno 18 milijardi USD, što može predstavljati mehanizam za finansiranje mera zaštite i restauracije.
Zaključak studije je dvostruk: Aral je već postao značajan izvor atmosferskog CO2, ali istovremeno pruža i jasnu priliku za intervenciju — ako se sediment zaštiti i upravljanje vodnim resursima promeni, može se sprečiti dalji ispuštaj ugljenika.
Šta sledi? Potrebna su dodatna istraživanja dubokih slojeva sedimenata, procena uticaja prašine na zdravlje i klimatske modele koji uključuju ove emisije. Veće međunarodno interesovanje i finansijski mehanizmi, poput trgovine ugljeničnim kreditima, mogli bi pomoći u pokretanju konkretnih rešenja.
Pomozite nam da budemo bolji.
