Iskustvo deljenja smrti: Ljudi tvrde da su osetili tuđu smrt — šta kažu istraživanja?

Nekoliko trenutaka pre nego što mu je otac stvarno umro, William Peters opisuje kako se našao u drugoj dimenziji u kojoj je video članove porodice — uključujući pokojnu baku, tetku i dedu kojeg nikada nije upoznao. Peters je pitao: „Zašto on ne umire?“ Njegova baka i tetka usmerile su mu pažnju iznad očevog tela. Kada je skrenuo pogled tamo, prepoznao je prisustvo koje je opisao kao „dirigenta“ procesa prelaska. Nakon nekoliko trenutaka, otac je preminuo.

Šta je iskustvo deljenja smrti (SDE)?

Takvi doživljaji nazivaju se iskustvima deljenja smrti (Shared Death Experiences, SDE). SDE su slična iskustvima bliske smrti (Near-Death Experiences, NDE), ali ključna razlika je u tome što je kod SDE osoba fizički i kognitivno neugrožena — ona je povezana s nekim ko umire i „prolazi“ kroz iskustvo zajedno s njim.

Kako ih stručnjaci opisuju?

Marieta Pehlivanova, PhD, istraživačka docentkinja na Univerzitetu Virdžinije, objašnjava da se NDE obično smatraju stanjima izmenjene svesti koja se javljaju pri ozbiljnim medicinskim krizama, uključujući kliničku smrt i reanimaciju. SDE, iako manje istražene, često imaju iste karakteristike: osećaj mira, percepciju svetlosti, pregled života — ali pregled koji je često vezan za život umiruće osobe — i osećaj prisustva višeg entiteta koji vodi prelazak (Petersov „dirigent“).

Fenomenologija i vremenski tok

Iskustva su vremenski neobična: neki kažu da su trajala večnost, drugi da su se odigrala u trenutku. Mnogi opis imaju nelinearan tok, ali ih ljudi često predstavljaju hronološki jer je tako lakše objasniti. SDE se mogu dogoditi pored bolesničkog kreveta, ali i na daljinu — SCRI (Shared Crossing Research Initiative) prijavio je da je oko 64% slučajeva bilo udaljeno, dok je 36% bilo pored kreveta.

Šta istraživanja pokazuju?

SCRI, neprofitna organizacija koju vodi Peters, sprovela je stotine intervjua i inicirala većinu dosadašnjih studija o SDE. Studija SCRI objavljena 2021. u časopisu American Journal of Hospice and Palliative Medicine pokazala je da SDE često transformišu verovanja, pomažu procesu žalovanja i daju osećaj nastavka veze sa preminulim. Prema SCRI, u 75% slučajeva SDE su se poklopile s trenutkom medicinski utvrđene smrti, a oko 41% učesnika prijavilo je više od jednog SDE.

Moguća objašnjenja — od neurobiologije do duhovnosti

Postoji više teorija koje pokušavaju objasniti SDE i NDE. NEPTUNE model (Neurophysiological Evolutionary Psychological Theory Understanding Near-Death Experience) predlaže da promene u gasovima u mozgu, endorfini ili električna aktivnost mogu izazvati NDE, dok su osećaji izlaska iz tela povezani s aktivacijom temporoparijetalne regije mozga. Kritičari, uključujući Greysona i Pehlivanovu, napominju da ovakvi neurofiziološki eksperimenti još nisu proizveli percepcije koje verodostojno odgovaraju složenim, višesenzornim izveštajima iz NDE i SDE.

Druga objašnjenja obuhvataju delirijum, efekat lekova, groznicu, psihološke mehanizme kao što su anticipatorna tuga, očekivanja i emotivne potrebe negovatelja. Neka istraživanja isključuju slučajeve s delirijumom kako bi se razlikovali pravi ELE (end-of-life experiences) od simptoma akutne neurološke disfunkcije.

Pehlivanova: "Neki aspekti iskustava bliske smrti nisu potpuno objašnjeni moždanim procesima — to ukazuje na mogućnost da svest nije potpuno vezana za mozak."

Greyson: "Iako je korisno istraživati fiziološke okidače NDE, još uvek nemamo potpunu sliku — potrebno je ostati otvorenog uma."

Praktične implikacije

Bez obzira na poreklo, SDE često imaju terapeutski efekat na preživele: smanjuju strah od smrti, olakšavaju žalovanje i menjaju verovanja o životu i smrti. To ima važan značaj za palijativnu negu i podršku porodicama u završnim fazama života.

Zaključak

SDE su složen i intrigantan fenomen koji leži na preseku psihologije, neuroznanosti i duhovnosti. Postoje čvrsti izveštaji i neke statističke nalaze koji ukazuju na učestalost i potencijalni uticaj tih iskustava, ali nijedna postojeća teorija ne objašnjava kompletno sve aspekte. Potrebna su rigoroznija, interdisciplinarna istraživanja, kao i veća svest kliničara o ovim iskustvima kako bi se pružila bolja podrška onima koji ih dožive.