Perimetar (poznat i kao „Mrtva ruka“) bio je sovjetski automatski sistem razvijen sredinom 1980-ih da obezbedi uzvraćanje nuklearnim udarom ako su političko i vojno rukovodstvo uništeni. Sistem je bio poluautomatski: zahtevao je početnu aktivaciju čoveka, ali se oslanjao na senzore (pritisak, seizmika, radijacija) i mogao je samostalno autorizovati lansiranja ako komunikacija s Generalštabom nestane. Iako nikada nije aktiviran i danas navodno miruje, Perimetar ostaje relevantan zbog rizika od sajber-napada i automatizovanih grešaka.
Mrtva ruka: Kako je sovjetski automatski sistem Perimetar mogao da pokrene nuklearni odgovor
Cold War's Deadliest Machine May Still Be ActivePhoto 12 - Getty Images
Kada je Hladni rat zapravo završen — padom Berlinskog zida, susretom na Malti, raspadom SSSR 1991. ili možda nikad? Ta tema se vratila u fokus javnosti 2025. godine nakon oštre razmene poruka između predsednika SAD i ruskog državnika koja je ponovo podsetila svet na jedan od najjezivijih izuma sovjetske ere: sistem poznat kao Perimetar, ili u zapadnoj literaturi „Dead Hand“ (Mrtva ruka).
Poreklo i svrha
Perimetar je razvijen sredinom 1980-ih kao odgovor na strah od američkog raketnog odbrambenog programa (SDI). Sovjetski vojni i politički vrh zaključili su da bi planirana američka odbrana mogla omogućiti dekapitirajući prvi udar — i zato je bio potreban mehanizam koji bi osigurao uzvraćanje čak i ako su vrhovno rukovodstvo i komande uništeni. Drugim rečima: ako ljudi padnu, sistem treba da ostane sposoban da odgovori.
Kako je Perimetar funkcionisao
Prema javno dostupnim izvorima i izjavama bivših oficira, sistem je bio poluautomatski. Zahtevao je inicijalnu aktivaciju od živog operatera u trenutku neposredne opasnosti, ali nakon aktivacije oslanjao se na mrežu senzora — merenje pritiska vazduha, seizmičke aktivnosti i nivoa radijacije — kako bi procenio da li je teritorija pogođena nuklearnim udarom.
Ako bi senzori zabeležili indikatore razornog udara i istovremeno bi nestala komunikacija sa Generalštabom, Perimetar bi inferirao da je nastupila katastrofa i mogao bi samostalno autorizovati šifrovane naredbe za lansiranje preostalih raketnih snaga.
Javnost i osobe koje su govorile o sistemu
Nakon raspada SSSR pojavili su se prvi opisi Perimetra, između ostalog i izjave ljudi kao što je Valery Yarynich, koji je govorio o nameri da se „ukloni jedinstvena odgovornost“ političkog i vojnog vrha u slučaju apokaliptičnog udara. Sistem, kažu ti izvori, nikada nije aktiviran u stvarnosti.
Zašto nas i dalje zabrinjava
Perimetar formalno nije rastavljen i tokom godina su ruske vlasti tacitno priznavale njegovo postojanje. U eri veštačke inteligencije i sofisticiranih sajber-napada, levičarska intuicija iz 1985. dobija novu dimenziju: automatizovani sistemi koji su osmišljeni da deluju kad ljudi ne mogu — ili ne postoje — mogu postati ranjivi na greške, kvarove ili kompromitovanje.
Tehnička i politička dilema
Optimizam kaže da bi moderni sistemi mogli neutralisati stare pretnje ili ih nadgledati na bezbedniji način. Pesimizam upozorava da digitalizacija i umreženost povećavaju površinu za napad: manipulisani senzori, lažni prijavi ili hakovane komunikacione linije mogu izazvati fatalne posledice. Zato priča o Perimetru i dalje ima težinu u debatama o nuklearnom riziku i odgovornosti u automatizovanom ratovanju.
Zaključak: Perimetar je primer koliko su hladnoratovska rešenja ostala relevantna u 21. veku. Čak i ako sistem ne radi ili je deaktiviran, njegova istorija postavlja pitanja o potrebi transparentnosti, kontrole i međunarodnih mehanizama za sprečavanje katastrofalnih automatizovanih odluka.
Napomena: Činjenice u tekstu zasnovane su na dostupnim javnim izvorima i izjavama bivših sovjetskih oficira; pojedinosti tehničke implementacije ostaju delimično poverljive i predmet su različitih procena.
Pomozite nam da budemo bolji.
