Prisilni povratak u Avganistan: Šest miliona prinuđeno da počne iz početka

Stari ljudi grče lica dok se sapliću o štapove, deca širom otvorenih očiju drže koke iz domova koje su bili primorani da napuste. Na prelazu Torkham, poznatom kao „Zero Point“, završava se jedan težak život, a počinje drugi.

„Dobro je biti u svojoj zemlji“, kaže 35-godišnja Nazia, nekoliko minuta nakon što je prešla iz Pakistana, gde je rođena, u Avganistan. „Ali nikada ranije nisam bila ovde, i mnogi nemaju ni dovoljno hleba.“

Afghan returnees deported from Pakistan arriving at the Torkham crossing [AFP via Getty Images]

Torkham — mesto povratka i nesigurnosti

Stotine hiljada ljudi pristižu na improvizovane transitne tačke: cerade i plastična skloništa pod žestokom vrućinom od oko 41°C, bez stabilne hrane, vode ili pristojnog skloništa. Mnogi povratnici nisu kročili u Avganistan decenijama; značajan broj, poput Nazie, nikada nije živeo na teritoriji koju danas zovu domom.

„U nešto manje od tri godine vratilo se šest miliona ljudi, populacija veličine male države,“ kaže Charlie Goodlake, portparol UNHCR-a u Avganistanu.

Uzroci i razmere povrataka

Milioni Avganistanaca godinama su odlazili u Pakistan i Iran tražeći sigurnost i posao. Od pada američkih snaga i ponovnog preuzimanja vlasti od strane talibana 2021. broj odlazaka i nestabilnosti raste — a odnedavno i broj prinudnih povrataka. Pakistan i Iran pooštravaju kontrole nad nedokumentovanim migrantima; UNHCR procenjuje da je samo ove godine vraćeno oko milion ljudi, a ukupno šest miliona u manje od tri godine.

Zarina, 40, is among the million Afghan who have returned this year alone [BBC]

Život nakon deportacije

Povratnici dolaze bez sredstava, često sa minimalnim ličnim stvarima, izloženi prevarama, zlostavljanju i predrasudama dok napuštaju zemlje domaćine. Mnogi se boje povratka zbog rizika od osvetničkih napada ili potrage zbog učestvovanja u prethodnim bezbednosnim strukturama. Jedan bivši avganistanski bezbednjak kaže: „Ne izlazim iz kuće — bojimo se za živote svoje porodice.“

Humanitarni pritisak i ograničenja

UN ukazuje da je 21,9 miliona ljudi u Avganistanu ove godine potreban pomoć za preživljavanje, dok UNICEF upozorava da je oko milion dece suočeno s pretećim neuhranjenjem. Istovremeno, međunarodna pomoć opada, a talibanske restrikcije, naročito protiv prava žena i devojčica, otežavaju pristup donatorâ i usmeravanje pomoći.

Zarina says she is worried about the future of the girls who cannot attend secondary school and university in Taliban-run Afghanistan [BBC]

Vlade susednih zemalja tvrde da neke grupe predstavljaju bezbednosni ili ekonomski problem. Pakistan je saopštio da je 16.000 najranjivijih Avganistanaca privremeno izuzeto od deportacije na humanitarnim osnovama, dok se procenjuje da je do 250.000 Avganistanaca u Pakistanu i dalje u riziku od ozbiljne štete.

Politika, priznavanje i dugoročne posledice

Talibanska vlada u Kabulu traži pomoć i ističe regionalne veze s državama poput Kine, Indije i zemalja Centralne Azije. Međutim, oštre društvene i obrazovne restrikcije, naročito prema ženama i devojčicama, i dalje predstavljaju ključnu prepreku za širu međunarodnu podršku i priznanje.

Šta je potrebno

Humanitarne organizacije zahtevaju da povratci budu dobrovoljni, bezbedni i dostojanstveni, uz hitnu pomoć za hranu, sklonište, zdravstvenu negu i zaštitu ranjivih grupa. Potrebna je koordinisana međunarodna akcija kako bi se ublažila neposredna kriza i podržao oporavak porodica koje su ostale bez sredstava za život.

Zaključak: Prelaz Torkham postao je simbol humanitarne katastrofe — milioni povratnika suočavaju se s praznim rukama, strahom i ograničenom pomoći. Bez hitne i kontinuirane podrške, posledice za Avganistan i region biće dalekosežne.