µBites: Kako su naučnici pretvorili PET plastični otpad u jestivi keks

Istraživači sa Southern Illinois University (SIU) Carbondale kreirali su µBites — keks koji nastaje transformacijom PET plastičnog otpada i biljnog ostatka u jestivi protein pomoću kvasca. Projekat može istovremeno da adresira problem plastičnog zagađenja i nestašice hrane, ali se nalazi u ranoj fazi razvoja i zahteva dodatne bezbednosne i nutritivne analize.

Kako funkcioniše proces?

Tim drobi PET (polietilen tereftalat) i biljni otpad u kašu, zatim tu mešavinu izlaže kombinaciji toplote, povišenog pritiska i kiseonika dok se ne raspadne u vodotopljive molekule — praktično u sirup bogat šećerima. Taj "sirup" služi kao podloga za fermentaciju: kvasac ga razlaže i pretvara u ćelijski protein, slično kao kada kvasac pretvara šećer u alkohol ili hleb.

Dodaci za ukus i boju

Istraživači su koristili i genetski modifikovane sojeve kvasca koji u samoj smesi proizvode vanilin (vanila) kako bi poboljšali aromu. Drugi soj konvertuje etilen glikol — nusproizvod razgradnje PET‑a — u beta‑karoten, prirodni pigment koji daje zlatniju boju i predstavlja provitamin A.

Rezultati degustacije i dalje potrebe

U testu ukusa održanom 2024. godine, µBites je na devetostepenoj Hedoničnoj skali dobio prosečnu ocenu 6,5/9, što znači između „malo sviđa“ i „umereno sviđa“. Iako je to ohrabrujući pokazatelj prihvatljivosti ukusa, naučnici naglašavaju da ta ocena ne uključuje sve aspekte bezbednosti i nutritivne vrednosti — potrebne su detaljnije analize, dugoročne studije i regulatorna odobrenja pre šire primene.

„µBites predstavlja transformativnu tehnologiju za tretiranje svetske gladi i zagađenja plastikom,“ rekao je Lahiru Jayakody, vodeći istraživač.

Uloga finansiranja i potencijalne primene

Projekat je dobio početni grant od 25.000 USD u okviru NASA‑inog Deep Space Food Challenge, sa ciljem da jedna od budućih primena bude dopuna ishrani astronauta na dugim misijama. Autori takođe ističu potencijal za primenu na Zemlji kao dopunu snabdevanju hranom u uslovima nestabilnosti proizvodnje hrane.

Kontekst rizika

Autori podsećaju i na šire pitanje mikroplastike u ljudskoj ishrani: prosečna osoba unese oko 5 grama plastike nedeljno kroz hranu i piće — što su procene uglavnom prenete u medijima (npr. Reuters). Unos mikroplastike povezuje se sa mogućim zdravstvenim rizicima kao što su upale, oštećenja jetre i promene u funkciji mozga, pa svaka tehnologija koja menja tok otpada mora proći stroge bezbednosne provere.

Izazovi i naredni koraci

Najveći izazovi za µBites su dalje poboljšanje ukusa, proširene degustacije, dokazi o nutritivnim i bezbednosnim karakteristikama, dobijanje regulatornih odobrenja i, značajno, promena javne percepcije o ideji jedenja hrane koja potiče iz reciklirane plastike. Tim planira i edukativne kampanje kako bi objasnio tehnologiju i povećao društvenu prihvatljivost.

Napomena: istraživanje je u ranoj fazi komercijalizacije — potrebne su dodatne analize pre nego što proizvod može biti široko dostupan.