Nakon kineske zabrane 2018.: Latinska Amerika postaje žarište plastičnog otpada i zdravstvene krize

Latinska Amerika je, prema istraživanju objavljenom u aprilu 2026. u časopisu Environmental Research Letters i prenetom na Mongabayu, ušla u prvi plan globalne krize plastičnog otpada nakon što je Kina 2018. zaustavila uvoz otpada. Regionalne slabosti u sistemima upravljanja otpadom pretvaraju priliv stranog plastike u ozbiljan javnozdravstveni i ekološki problem.

Sedam žarišta i dramatični porasti uvoza

Istraživači su identifikovali sedam latinoameričkih žarišta plastičnog zagađenja: Dominikansku Republiku, Gvatemalu, Honduras, Meksiko, Nikaragvu, Panamu i Paragvaj. Prema autorima, uvoz otpada se naročito povećao u Nikaragvi (za 394% u periodu 2015–2022) i u Paragvaju (porast od 234%).

Obim problema u brojkama

Podaci OECD-a pokazuju da je svet 2019. proizveo oko 389 miliona tona (353 miliona metričkih tona) plastičnog otpada, od čega je samo oko 9% reciklirano. Kako objašnjava Alberto Rojas iz Environmental Investigation Agency (EIA), približno 18.700 tona (17.000 metričkih tona) plastičnog otpada dnevno završava na otvorenim deponijama širom Latinske Amerike i Kariba.

Zdravstveni i ekološki rizici

Rastuće količine plastike povezane su s nizom zdravstvenih rizika: slabi pristup čistoj vodi povećava šanse za širenje zaraznih bolesti, a nedavna regionalna revizija iz 2026. pronašla je mikroplastiku u pijaćoj vodi i u 70–100% testiranih komercijalnih morskih plodova. UCLA-ovo istraživanje podseća da plastika sadrži više od 16.000 hemikalija, među kojima su PFAS, retardanti sagorevanja i plastični omekšivači — supstance povezane sa genotoksičnošću, oštećenjima pluća i drugim hroničnim oboljenjima.

Otvoreno paljenje otpada, često jedino dostupna metoda mnogim zajednicama, oslobađa dioksine i druge otrovne supstance u vazduh, dodatno ugrožavajući zdravlje lokalnog stanovništva.

Socijalna nejednakost i „kolonijalizam otpada”

Vođa studije Veronica Herrera sa UCLA upozorava da su neke zemlje preuzele veći deo uvoza otpada, ali bez kapaciteta za bezbedno upravljanje tim tokom: "Nešto perniciozno se dešava u regionu" — fenomen koji istraživači opisuju kao "kolonijalizam otpada". Marcos Orellana, bivši UN specijalni izvestilac za toksične supstance i ljudska prava, ističe da najteže posledice osećaju najranjiviji: neadekvatna sanitacija, začepljene kanalizacije i poplave stvaraju povoljne uslove za širenje bolesti poput denge i malarije.

Politike i primeri rešenja

Pregovori o globalnom ugovoru o plastici nastavljaju se u martu 2027. Dok jedni zagovaraju ograničenja u proizvodnji plastike, drugi ističu potrebu za jačanjem reciklaže i sistema upravljanja otpadom. Neke zemlje regiona već uvode mere: Čile i Kolumbija uspostavile su šeme proširene odgovornosti proizvođača; Kolumbija planira zabranu 21 kategorije jednokratne plastike do 2030., Urugvaj zahteva najmanje 40% recikliranog sadržaja u bocama od 2025., a Kostarika ima nacionalni plan protiv jednokratne plastike i morskog smeća.

Primeri iz drugih zemalja, poput Indonezije, pokazuju opasnosti preusmeravanja otpada: nakon kineske zabrane, u nekim slučajevima uvezena plastika se spaljivala u industrijskim ili kućnim uslovima, izazivajući smrtonosno zagađenje vazduha i kontaminaciju hrane.

Zaključak

Kineska zabrana uvoza plastičnog otpada je promenila tokove globalnog smeća — ali nije uklonila problem. Latinska Amerika je sada u fokusu posledica: vlade moraju izabrati da li će pritiskati na smanjenje proizvodnje plastike, ili hitno investirati u sigurne i efikasne sisteme upravljanja otpadom i reciklaže. Rešenje će zahtevati međunarodnu saradnju, regulativu i ulaganja koja štite najranjivije zajednice.